Dečiji brakovi – eksploatacija nije tradicija
Dečiji brak se definiše kao brak u kome je barem jedna strana dete. Prema Konvenciji o pravima deteta, najznačajnijem međunarodnom dokumentu u ovoj oblasti, detetom se smatra lice mlađe od 18 godina.
Pa ipak, širom sveta, broj dečjih brakova i dalje je veliki, naročito na području Afrike i Azije. U Srbiji, broj dečjih brakova preovlađuje u romskoj populaciji, pri čemu su devojčice u daleko većem riziku, ali takođe se ne sme zanemariti nijedan dečak koji je pogođen ovom štetnom praksom.
Ali zašto ona i dalje postoji? Najpre, treba reći da je broj dečjih brakova u opštoj populaciji u Srbiji mali, pa ljudi po automatizmu ne žele da se bave problemima koji pogađaju neku etnicku manjinu, po principu daleko od očiju, daleko od srca. Zato se rešenju ovog problema i dalje ne pristupa sistematski, već sporadično kroz aktivizam organizacija civilnog društva.
Predrasuda da je ova pojava deo romske tradicije veoma je raširen, pa se tako skoro niko ne bi osvrnuo na romski dečji brak kao na bilo šta čudno ili zabranjeno, vicevi na ovaj račun su veoma česti i normalizovani, a prošle godine javnost je bila podeljena oko presude kojom je Apelacioni sud u Beogradu oslobodio lice romske pripadnosti koje je izvršilo obljubu nad romskom devojčicom, uz obrazloženje da “prosečni pripadnik romske populacije sličnih subjektivnih karakteristika kao okrivljeni u okolnostima predmetnog događaja ne zna da je opisano ponašanje zabranjeno.”
Ako dublje zađemo u problematiku, videćemo da iza svih štetnih praksa stoji siromaštvo, neznanje i manjak obrazovanja. Populacije u kojima je ova praksa najzastupljenija, jesu upravo najsiromašnije populacije, i to nisu samo Romi. Razlozi su često ekonomske prirode, a devojčice se u mnogim slučajevima prodaju. Tako se porodica rasterećuje, a dete na neki način “obezbeđuje” ako je supružnik imalo boljeg ekonomskog statusa. Sa druge strane, porodica mladoženje dobija dodatnu radnu snagu i osiguravaju se naslednici. Takođe, predrasude o položaju žena i devojčica u društvu, kult nevinosti koji je i dalje jak u pojedinim tradicijama, odvlači roditelje od ideje školovanja ženske dece, pa je brak najbolje rešenje za očuvanje časti i ugleda.
Posledice su brojne. Od zdravstvenih i reproduktivnih problema i rizika koje nosi rana trudnoća, stvaranje ekonomske zavisnosti I nemogućnosti osamostaljivanja, što dalje vodi ka povećanom riziku od zlostavljanja. Takođe, deca dobijaju odgovornosti I obaveze koje nisu u saglasnosti sa njihovim emocionalnim i psihičkim razvojem, što stvara preveliki teret i traume.
Edukacija je ovde ključna. Generacijski život u kulturi siromaštva i manjak obrazovanja stvaraju začarani krug, a neosetljivost šire populacije ga afirmiše. Dečji brakovi su povreda prava deteta, sam čin sklapanja dečjeg braka predstavlja eksploataciju, pri čemu nije relevantno da li su u pitanju Romi ili pripadnici bilo koje druge populacije. Eksploatacija se ne može pravdati tradicijom ili običajima, a oni ne mogu imati primat nad interesima deteta. Siromaštvo i manjak obrazovanja su ono što širom sveta stvara štetne prakse, koje se zatim, dugim ponavljanjem, vezuju za indentitet nekog naroda. Ipak, kao društvo čiji bi primarni zadatak trebalo da bude konstantan razvoj i unapređivanje svesti, dužnost nam je da takve prakse eliminišemo, a ne da ih pravdamo tradicionalnim vrednostima ili još gore, okrećemo glavu i potpuno ih ignorišemo. Potpuni individualizam odvlači nas od svega ljudskog. Nije naš jedini zadatak da uredimo samo sopstvene živote, već i da pomognemo u kreiranju takvog društva koji će omogućiti i drugima da vode dostojanstven život.
Autorka: Jelena Bakoč
