Drugačija strana virdžina – svojevoljno kreiranje sudbine
Fenomen virdžina se pojavljuje u nekim sredinama na Balkanu u slučaju kad u porodici nije bilo muškog deteta koje bi preuzelo ulogu glave porodice u kasnijim godinama. Ostajnice, virdžine ili tombelije karakteriše odricanje ženskog identiteta i preuzimanje uloge muškarca zavetujući se na celibat, tako određujući svoje mesto u patrijarhalnom poretku u kom žene imaju podređen položaj. Ovaj fenomen je vezan za severne oblasti Crne Gore, Kosova i severne Albanije i do pre nekoliko godina smo u Crnoj Gori mogli videti taj fenomen kod poslednje crnogorske virdžine, što znači da se ta tradicija očuvala dosta dugo – i još uvek traje u nekim oblastima Albanije (Virdžina, 2020). Osim odlučivanja porodice ili šire zajednice, dešavalo se da su virdžine i same pristupale toj odluci, gradeći na taj način svoj socijalni status u društvu u kom su muškarci privilegovani i tom odlukom je postojala mogućnost uspinjanja za stepenik više na društvenoj lestvici.
Započinjući svoj rad o egzistencijalističkom feminizmu, Eva Bahovec se poziva na Simon de Bovoar: „Muškarac je norma, zakon i model, žena je otklon od norme, izmena zakona i kopija modela. Posebni položaj žene jeste već u samoj polaznoj tački, u uvodnoj postavi i već u samoj pretpostavci.” (Bahovec, 2011). Ove reči predstavljaju temelj odluke koja je donošena od strane virdžina koje su svojevoljno pristupale fenomenu virdžina i zavetovanju. Odricanje posmatrano na taj način je bilo opravdano – želiš li komandovati, budi muško: „nisam želeo da se udam i da neko upravlja mnome, ja sam taj koji komanduje“ (Šarčević, 2006). Ženska podređenost je značila manipulisanje, upravljanje i življenje životom kojim drugi komanduju. Odricanje toga zarad poštovanja od strane sredine, uzdizanje na društvenoj lestvici i zasluživanja posebnog statusa u datoj sredini je već značilo da postoji svest o poretku koji ne može biti uzurpiran na drugačiji način no otcepljenjem od ženskog principa i pridružujući se muškoj dominanti.
Problem samovoljnog odricanja nije niknuo iznutra, iz sopstva, iz želje da se ženski identitet postavi na istu ravan kao muški identitet. Problem odricanja ženskog identiteta i previranja u muški se pronalazi ukorenjen u tradiciji i konzervativnosti koja se vremenom nije menjala, nije imala dodira sa drugačijom stvarnošću te je na taj način ta tradicija postala konstanta u kojoj se podređeno žensko – već rođeno sa takvim stanjem stvari ukorenjenim u njoj – osećalo obaveznim da ispuni dužnosti koje nalaže jedna zajednica. Virdžine koje su same svoje odluke donosile, donosile su ih želeći da uzdignu porodično ime koje nije imalo muškog naslednika koji bi produžio lozu, koji bi predstavljao ne samo fizički opipljivo tu porodicu, već jednu apstraktnu ideju koja će asocirati na ime porodice, veličajući značaj i prikrivajući neku vrstu sramote zbog nedostatka muškog deteta.
Fizički odraz
Odricanje ženskog principa nije podrazumevalo samo zavetovanje na celibat, već se preobražavanje u virdžine takođe preslikavalo na fizičkom nivou. Nekad čak ni sama zajednica nije znala da među članovima ima virdžina, ako je odmah nakon rođenja deteta porodica odlučila da devojčicu odgaja i vaspita kao muško dete. Od seče drva do ratovanja ako je bilo neophodno, virdžine to prihvataju kao deo njihovog identiteta na nesvesnom nivou, ne preispitujući akcije koje su podrazumevane. Predrag Šarčević navodi poveći broj primera a jedan od njih je Tone, virdžina koja je taj fizički deo muškog principa prisvojila i držala ga se do smrti: „Tone Bikaj. Rođena je početkom XX veka u severnoj Albaniji, ali je kasnije živela u mestu Tuzi, u Crnoj Gori, nedaleko od Podgorice. Bila je najstarije dete u porodici. Imala je dva mlađa brata koji su rano umrli, tako da je u svojoj devetoj godini odlučila da ona sama postane „sin“. Roditelji su bili ponosni zbog ove njene odluke, a njeno pleme, Klimenti, poštovalo ju je kao pravog muškarca. U petnaestoj godini je, po običaju, dobila od oca pušku, kao sva muška deca. Kasnije, kad je Tone već bila napunila dvadeset godina, njeni roditelji su ipak dobili sina, ali ona je nastavila da bude „muško“ i prema njemu je igrala ulogu starijeg brata.
Pred kraj Drugog svetskog rata, Tone je bila pripadnik nacionalnog antikomunističkog gerilskog pokreta i komandovala je jednim odredom. Zbog toga je posle rata išla na robiju. Iz zatvora je izašla 1951. godine. Ona i brat su ilegalno prešli jugoslovensku granicu i našli su utočište u Tuzima, na teritoriji plemena Gruda. Osnovali su zajedničko domaćinstvo a Tone je bila glava kuće. Obavljala je samo muške poslove. Deca njenog brata zvala su je babá (otac). Mnogi ljudi nisu ni znali da je Tone ženskog pola.“ (Šarčević, 2011). Sve što iole spada u patrijarhalnom društvu pod muški princip to se prebacilo na virdžine, čak Šarčević navodi za virdžinu Mikaša Karadžića da osim nekoliko puta u mladosti, kasnije više nije dobijala menstrualni ciklus (Šarčević, 2011).
Bez drugačijeg muškog principa, okružene samo jednim istim načinom življenja, žene su svoju ulogu u svetu pronalazile i uočavale samo kroz muški princip. Ukalupljenost koja je izvirala iz takvog patrijarhalnog društva je nužnost koja nije mogla biti izbegnuta. Jedini način izbegavanja te ukalupljenosti je bilo odricanje ženskog principa i živeti životom koji je predstavljao neku vrstu stida bez stida – uživanje poštovanja od strane zajednice, ali s druge strane uživanje javne tajne koja nosi sa sobom nelagodnost.
Prostorno određenje
Razloge svojevoljnog zavetovanja na celibat ne možemo vezati za geografski položaj i posmatrati ih kao deo dužnosti prema svom nacionalnom identitetu. Iako se fenomen virdžina pojavljuje na Balkanu i nigde drugde u svetu, Jelka Vince-Pallua u svom radu pravi etnološke karte na kojima prikazuje gde su se svedočanstva o njima javila: „Taj zgusnutiji prostor nazvali smo već osnovnim, nuklearnim prostorom proširenosti virdžina, a odnosi se na granično područje Crne Gore, Albanije i Kosova.“ (Vince-Pallua, 2007). Iako se ne radi o očuvanju konkretnog nacionalnog identiteta, ona se u svom članku poziva na očuvanje kolektivnog integriteta kom preti istrebljenje: „U svom sam doktoratu na temelju više argumenata, među više njezinih funkcija, virdžini namijenila jednu od najvažnijih funkcija u nekom društvu – čuvanje njegova integriteta, opiranje kolektivnom nestajanju. I zbog tog razloga oni autori koji su tu pojavu nastojali objašnjavati pojmom survivala, tradicijom ispražnjenom od smisla, takve poglede pri tumačenju njezina podrijetla treba odbaciti. Obratno, treba protumačiti instituciju virdžine kao nadasve korisnu i sveprimjenjujuću društvenu pojavu koja uskače u pomoć kad je to potrebno i nužno za opstanak zajednice, u trenutku narušene društvene ravnoteže, pogotovo u vrijeme turskog nadiranja, turske opasnosti.“ (Vince-Pallua, 2007).
Ako se pogledaju razlozi pojavljivanja ovog fenomena iz tog ugla, jasno nam je da se značaj tih razloga može tumačiti dvojako. Sa jedne strane imamo asimilaciju ženskog identiteta u muški, gubljenje jednog sopstva koje biva ugušeno žrtvovanjem zarad porodice i porodičnog imena, dok sa druge strane koju navodi autorka Vince-Pallua vidimo da se upravo integrisanjem ženskog identiteta u muški to žensko uzdiže na istu ravan ne zbog prihvatanja muškog principa samog po sebi, već zbog uskakanja u pomoć jednoj narušenoj društvenoj zajednici koja puca, na tom konkretnom primeru, pod pritiskom turskog nadiranja i turske opasnosti. Time se ceo fenomen virdžina postavlja na jedan pijedestal zbog sudaranja dveju sila i dva koncepta koji su suprotni.
Privilegije
U intervjuu iz 1976. godine[1], Simon de Bovoar ističe jednu važnu stavku kod borbe za priznavanje ženskog identiteta kao ravnog muškom, a to su privilegije. Njena sposobnost rezonovanja sa drugim polom proističe iz privilegija koje je uživala vaspitanjem i obrazovanjem. Zbog tih privilegija ona je mogla da sedne sama na kafu, mogla je sama uzeti da čita knjigu i zahvaljujući tome, mogla je promišljati o statusu koji žene imaju i o ulozi koja joj je patrijarhalnim društvenim stanjem propisana: „Shvatila sam da najveći broj žena naprosto nije imao mogućnost da bira kao ja, da su žene, u stvari, definisane i tretirane kao drugi pol od društva koje se orijentiše prema muškarcima, i čija bi se struktura potpuno urušila kada bi ova orijentacija zbilja bila uništena. Ali, kao i s narodima nad kojima postoji ekonomska i politička dominacija, pobuna se veoma teško i veoma sporo razvija. Prvo, ti narodi moraju da postanu svesni te dominacije. Onda moraju da poveruju u svoju snagu da se tome suprotstave. Oni koji su na dobitku od “kolaboracije”, moraju da razumeju prirodu svoje izdaje. Konačno, oni koji bi zauzimanjem stava najviše mogli da izgube, to jest žene poput mene koje su izgradile uspešne karijere ili sinekure, treba da budu voljne da se upuste u rizik nesigurnosti – neka je reč i o pukom podsmehu – da bi stekle samopoštovanje. I one moraju da shvate da će one njihove sestre koje su u najvećoj meri eksploatisane, biti poslednje koje će im se pridružiti. Supruga radnika, na primer, najmanje je slobodna da se pridruži pokretu. Ona zna da je njen muž izložen većoj eksploataciji od većine feminističkih predvodnica, i da njegovo preživljavanje zavisi od njene uloge domaćice i majke. Žene se, dakle, iz svih tih razloga ne pokreću.“[2]
Upravo te privilegije koje de Bovoar spominje – u zajednicama gde se fenomen virdžina javljao – potvrđuju nagon za poštovanjem koji se dostiže u muškom okruženju. Društvo orijentisano u tom pravcu se neizbežno mora sresti sa privilegovanim jednim polom i podređenim ženskim polom, bez mogućnosti da bilo koji aspekat takozvanog “ženskog“ principa kao što je briga o kući ili vaspitavanje dece dobije na značaju ili da mu se oda priznanje bilo koje vrste. Privilegija je donošenje odluke u svoje ime, privilegija je birati život, ali za ženu u takvoj zajednici ta mogućnost ne postoji. Iz te perspektive apsolutno nam je jasan tip albanskih virdžina koje spominje Šarčević: „sada već u okviru trajnog odricanja od prava na udaju, predstavljaju albanske devojke koje se zavetuju na celibat da bi raskinule veridbu.“ (Šarčević, 2011).
Ne treba zaboraviti da su u zavisnosti od tipa virdžina, i one same međusobno neke bile više privilegovane nego druge. Osim virdžina koje su se same zavetovale na celibat bitno je napomenuti da su postojale virdžine – takozvane ostajnice koje nisu mogle birati. Dete rođeno kao žensko podriva sigurnost o očuvanju porodice uzimajući u obzir i porodično ime, fizički prisutnog predstavnika i fizičke poslove koje idu pod ruku sa muškim principom, te su u nedostatku muške dece neka ženska prosto bila vaspitana i odgajana u muškom duhu bez mogućnosti ikakvog izbora.
Važno je naglasiti da se posmatranjem ovog fenomena iz ugla samovoljnog pristupanja celibatu ne sme ugušiti činjenica koja se odnosi na podređenost ženskog roda i na prisilno zavetovanje na celibat. Ukorenjeno tradicionalnošću i konzervativnošću, činjenično stanje odvojenosti manje zajednice od ostatka sveta, vaspitanje koje je učilo da iz žene uopšte nema izviranja njenog sopstva već njenu suštinu definiše zajednica i porodica, sve je to uveliko doprinosilo ovom fenomenu; različiti razlozi ne znače da su ti razlozi opravdani – kao što je ratovanje za svoj narod, već samo da je moguće razumeti nastanak nekih razloga – kao što može biti raskid veridbe. Mogućnost biranja sopstvene sudbine jeste bila privilegija koju je bilo moguće zaslužiti samo odbacivanjem ženskog identiteta i birajući dominantu u društvenom poretku, a sticanje statusa virdžine je doprinelo tome da se odluke donose u svoje ime i da se na neki način zaobiđe zajednica koja definiše ženski princip samo kao nešto podređeno i drugo.
Autorka: Ivana Petraš
Literatura:
1. Beauvoir, Simone de, „Drugi pol. knj 1, Činjenice i mitovi“, 1983. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
2. Bahovec, Eva, 2011. „Egzistencijalistički feminizam“, Uvod u rodne teorije. Novi Sad: Mediterran Publishing, str. 107-127.
3. D. Bahovec, Eva, 2007. „Feminizam i ambivalentnost: Simon de Bovoar“, Genero – časopis za feminističku teoriju. Beograd: Centar za ženske studije, elektronsko izdanje br. 1.
4. Vigan, Nina, 2014. „Virdžine“, Rostra. Zadar: Sveučilište u Zadru, str. 118-127.
5. Vince-Pallua, J. 2007. „Endemsko prema etnokartografskom: nova razmišljanja na marginama etnoloških karata (primjer virdžina, zavjetovanih djevojaka)“, Stud. Ethnol. Croat. vol 19. Zagreb: Institut društvenih znanosti, str. 17-45.
Drugi izvori:
- Šaponjić, Z. (2008). Sinjajevinom za virdžinom.
Izvor: Sinjajevinom za virdžinom (klubputnika.org)
Pristupljeno: 01.04.2021
- Šarčević, P. (2011). Virdžina – žena koje nema.
Izvor: http://www.montenegrina.net/pages/pages1/antropologija/virdzina_zena_koje_nema_p_sarcevic.htm
Pristupljeno: 01.04.2021
- Simon de Bovoar: Drugi pol 25 godina kasnije (I deo).
Izvor: https://cpe.org.rs/osvrti/simon-de-bovoar-drugi-pol-25-godina-kasnije-i-deo
Pristupljeno: 31.03.2021
[1] https://cpe.org.rs/osvrti/simon-de-bovoar-drugi-pol-25-godina-kasnije-i-deo/
