Ekonomsko nasilje – problem o kom ne govorimo
„Dimitrovgrađanin osuđen na 5 godina zatvora zbog silovanja /bivše devojke/“
„Muškarac tukao svoju devojku i branio joj da izađe iz auta“
„Pretio supruzi, pa pozvao policiju da najavi da će je napasti“
Seksualno nasilje, tuče i pretnje – ovakve naslove viđamo u medijima gotovo svakoga dana. Da li se sećate kada ste poslednji put pročitali naslov: „Muškarac ne dozvoljava svojoj supruzi da se zaposli“ ili „Supruzi ne dozvoljava da raspolaže zajedničkim novcem“? Verovatno nikada.
O ekonomskom nasilju, kao vrsti partnerskog nasilja, u Srbiji se retko govori. Malo je i istraživanja koja se njime bave, naročito u nerazvijenim zemljama i zemljama u tranziciji. S obzirom na to da predstavlja relativno nepoznat pojam, žrtve i svedoci, ali i državni organi imaju poteškoća da ga prepoznaju. Čak i kada žrtve u tome uspeju, ne znaju kome se mogu obratiti za pomoć.
Pojam i vidovi ekonomskog nasilja
Ekonomsko nasilje predstavlja ponašanje koje, pored seksualnog, fizičkog i psihičkog zlostavljanja, spada u opšti pojam rodno zasnovanog nasilja.
Ekonomsko nasilje podrazumeva kontrolu nad mogućnošću žene da stiče, koristi i zadrži ekonomske resurse čime se stvara pretnja po njenu ekonomsku sigurnost i samostalnost.
Ekonomsko nasilje može biti izvršeno na dva načina: ekonomskom kontrolom (npr. nasilnik sakriva ključeve od automobila/kuće kako bi sprečio žrtvu da ode na posao/razgovor za posao, nasilnik preti žrtvi kako bi je primorao da da otkaz, nasilnik odlučuje kako će žrtva trošiti novac, kontroliše trošenje novca, zahteva da mu žrtva donosi račune, skriva novac, sam donosi važne finansijske odluke i sl.) i ekonomske eksploatacije (npr. nasilnik uzima novac iz novčanika/sa računa žrtve bez njene dozvole/znanja, primorava žrtvu da mu da novac, krade vredne predmete od žrtve, uništava imovinu žrtve, kocka se žrtvinim/zajedničkim novcem, troši novac koji je namenjen za zajedničke troškove i sl.).
Najčešći vidovi ispoljavanja ekonomskog nasilja su:
· zabrana obrazovanja, zapošljavanja, stručnog usavršavanja, napredovanja u karijeri;
· primoravanje na rad s namerom oduzimanja zarade;
· kontrola trošenja novca;
· zabrana trošenja novca;
· zahtevanje pokazivanja računa;
· uskraćivanje novca za vlastite potrebe;
· primoravanje na pozajmljivanje novca, podizanje kredita;
· uzimanje novca iz novčanika/sa računa žrtve bez dozvole/pitanja;
· uništenje imovine žrtve;
· primoravanje na odricanje od imovine;
· kockanje zajedničkim novcem;
· zalaganje zajedničkih stvari;
· omalovažavanje i poricanje ekonomskog doprinosa žrtve.
Posledice ekonomskog nasilja
Direktna posledica ekonomskog nasilja je ekonomska zavisnost žrtve od nasilnika. istraživanja pokazuju da je upravo to najveća prepreka za izlazak iz nasilnog odnosa. U slučajevima kada se nasilje ogleda u onemogućavanju obrazovanja i zapošljavanja, žrtve nemaju potrebne radne sposobnosti kako bi sebe i svoju decu izdržavale nakon izlaska iz nasilnog odnosa. Ženama koje su usled nasilja zapale u dugove ili ostale bez ušteđevine gotovo je nemoguće da obezbede neophodne resurse za samostalan život.
Ekonomsko nasilje može indirektno uticati na ženino fizičko i psihološko zdravlje (hroničan stres, povećan rizik od depresije, anksioznosti, hroniči zdravstveni problemi usled neadekvatne ishrane). Navedene posledice odnose se ne samo na žene koje ostaju u nasilnim vezama, već i na one koje su napustile nasilnika, ali se bore da sastave kraj sa krajem zbog nedovoljnih resursa kojima raspolažu – one često žive u siromaštvu, zavise od državne pomoći ili postaju beskućnice.
“Zašto je to dozvolila?” “Zašto ga nije napustila?”
Pre nego što počnemo sa prebacivanjem krivice na žrtvu i zapitamo se “Zašto je to dozvolila?”, moramo imati na umu da ekonomsko nasilje može biti suptilno i teško prepoznatljivo, naročito u patrijarhalnim društvima poput našega gde su rodne uloge jasno definisane: muškarac treba da zarađuje i raspolaže novcem, žena da brine o deci i domaćinstvu. Pored toga, žrtva ga često može pomešati sa brigom (npr. nasilnik može reći: “Ti imaš dosta obaveza, šta misliš o tome da se ja staram o zajedničkom novcu i dajem ti kada ti bude bio potreban?”).
Istraživanja sudske prakse pokazuju da se, prema izjavama žrtava, ekonomsko nasilje dogodilo u svega 4,1% slučajeva partnerskog nasilja, iako se ono, po mišljenju stručnjaka, javlja kao prateća pojava svih ostalih oblika nasilja u najvećem broju slučajeva.
Naravno, postoje i slučajevi kada je nasilje očigledno – neki nasilnici pribegavaju sili kako bi doveli i održali žrtvu u položaju ekonomske podređenosti. Jedno istraživanje sprovedeno u Americi pokazuje da je od 103 ispitanice-žrtve partnerskog nasilja: 100% njih trpelo psihičko nasilje, 98% bivalo i fizički napadnuto, a 99% (sve osim jedne) doživele su ekonomsko nasilje.[15] U ovim slučajevima još je teže izaći iz nasilnog odnosa: žrtva nema finansijskih sredstava koja bi joj omogućila da ode od nasilnika; usled psihičkog nasilja ona može biti izolovana od ljudi koji bi joj potencijalno mogli pomoći; kod žrtava postoji strah od mogućeg nasilja prilikom pokušaja napuštanja nasilnika itd.
Kako preoznati ekonomsko nasilje i šta kada ga prepoznamo?
Sigurna kuća i Američka nacionalna mreža za borbu protiv nasilja u porodici navode neke od znakova koji mogu pomoći pri prepoznavanju ekonomskog nasilja. Postavlja se pitanje – šta kada prepoznamo ekonomsko nasilje?
Postojeći zakonodavni okvir problem ekonomskog nasilja čini gotovo nevidljivim. iako je u poslednje dve decenije učinjen značajan korak unapred na polju sankcionisanja porodičnog nasilja, naši zakoni i dalje ne sadrže definiciju ekonomskog nasilja kao posebne vrste partnerskog ili porodičnog nasilja.
Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici prvi put je ekonomsko nasilje prepoznato kao vrsta nasilja u porodici, ali bez određivanja pojma ekonomskog nasilja.
Porodični zakon kao osnovni zakon kojim se uređuju odnosi u bračnoj i vanbračnoj zajednici, imovinski odnosi u porodici, izdržavanje i zaštita od nasilja u porodici takođe ne daje definiciju ekonomskog nasilja. Nasilje u porodici ovim zakonom definisano je kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana. Na osnovu ove definicije, sudovi su u pojedinim (mada retkim) slučajevima prepoznali ekonomsko nasilje u partnerskim odnosima, ali je ono tek sporadično bivalo sankcionisano nekom od mera zaštite od porodičnog nasilja. U smislu Porodičnog zakona ekonomsko nasilje najčešće je podvođeno pod ponašanje kojim se ugrožava duševno zdravlje i spokojstvo partnera. Akti vršenja ekonomskog nasilja prepoznati su kao vid psihičkog (izbacivanje iz kuće, pretnja ubistvom, izazivanje straha) ili fizičkog nasilja (fizički sukobi, bacanje ličnih stvari, zaključavanje prostorija ili delova nameštaja), iako ovakva ponašanja zapravo predstavljaju instrument izvršenja ekonomskog nasilja.
Krivični zakonik propisuje krivično delo nasilja u porodici, ali u okviru njega ne prepoznaje ekonomsko nasilje. Ova vrsta nasilja mogla bi se podvesti pod „drsko ili bezobzirno ponašanje“, što nažalost zavisi od procene tužilaštva i sudova u svakom pojedinačnom slučaju. Pojedini vidovi ekonomskog nasilja – nedavanje izdržavanja i uništenje imovine – predstavljaju posebna krivična dela. Prema podacima Autonomnog ženskog centra, u vreme delovanja mera zaštite od korone žene koje su tražile podršku zbog ekonomskog nasilja putem SOS telefona ove organizacije, uglavnom su se javljale zbog nedavanja izdržavanja. iako je ovaj vid ekonomskog nasilja rasprostranjen problem, žena nije zaštićena od uskraćivanja novca ako ne postoji sudska presuda kojom joj se dosuđuje izdržavanje od strane supruga, vanbračnog partnera ili oca njenog deteta.
Sa druge strane kontrolisanje prihoda, zabrana zapošljavanja i obrazovanja, prisila da se imovina prepiše na partnera i mnoge druge manifestacije ekonomskog nasilja ostaju bez sankcije, a žrtve bez zaštite.
Neka ponašanja mogu se podvesti pod druga krivična dela: krivično delo prinude (kada nasilnik silom ili pretnjom prinudi žrtvu da nešto učini, ne učini ili trpi), krivično delo ugrožavanje sigurnosti (kada nasilnik preti da će napasti na život ili telo žrtve ili osobe bliske žrtvi), krivično delo kršenja porodičnih obaveza (kada nasilnik ne ispunjava porodične obaveze i zbog toga dovede žrtvu, koja nije u stanju da se stara sama o sebi, u težak položaj), krivično delo oduzimanja tuđe stvari (kada nasilnik oduzme neku žrtvinu stvar, samo da bi joj uskratio korišćenje te stvari), krivično delo uništenja i oštećenja tuđe stvari (kada nasilnik ošteti ili uništi stvar koja pripada žrtvi).
Da bi žrtva prepoznala ove vidove nasilja kao navedene protivzakonite radnje, neophodno joj je pravničko obrazovanje ili stručna pravna pomoć-tu nastaje novi problem! Žena-žrtva ekonomskog nasilja, po pravilu, nije u materijalnoj situaciji koja joj omogućava da angažuje stručnu pomoć. S obzirom na to da naša država ne posvećuje dužnu pažnju ovom problemu i da ne postoje službe za pružanje besplatne pravne pomoći pri sudovima, mogućnost koja ženama stoji na raspolaganju je da se obrate nekoj od ženskih organizacija koje pružaju ovu uslugu:
Autonomni ženski centar, Beograd
besplatna pravna podrška ženama sa iskustom nasilja: 065 2656 178 ili pravnapomoc@azc.org.rs
radno vreme: 10-15h
Udruženje Romkinja Osvit, Niš
pravno savetovaište na romskom i srpskom jeziku za žene i decu žrtve nasilja: 0800 100 909 ili anaosvit@gmail.com
radno vreme:0-24h
Žene za mir, Leskovac
pravno i psihološko savetovalište: 066 237 302 ili zenezamir2007@gmail.com
radno vreme: 0-24h
Autorka: Sofija Stojanović
Izvori:
Oblici nasilja u porodici, Krstinić Dalibor, Vasiljković Jovana, Pravo – teorija i praksa, br. 07-09/2019
