Feministička pedagogija: žensko iskustvo i „život bez konteksta“
Feministička pedagogija je nastala pod uticajem pedagoške prakse Paula Freirea (Paulo Freire) i cilj joj je preusmeravanje fokusa na žensko iskustvo. Autori knjige Kome još (ne) treba feministička pedagogija?! objašnjavaju da se feministička pedagogija temelji na nekoliko pretpostavki. Prva se tiče tradicionalnih modela obrazovanja koji ne zadovoljavaju obrazovne potrebe žene. Druga pretpostavka ističe da tradicionalni modeli obrazovanja ne zadovoljavaju obrazovne procese na način žene (Vrcelj i Maušanović, 2011: 86). O čemu je, zapravo, reč?
Pesnikinja, esejistkinja i radikalna feministkinja, Adrijen Rič (Adrienne Rich), u govoru iz 1978. godine pod nazivom „Shvatimo studentice ozbiljno“, objašnjava da nastavni programi na fakultetima i u srednjim školama ne pružaju takvo znanje o ženama kao o ljudskim bićima (Rich, 1978: 224). Ukazavši na značaj ženskog iskustva i „život bez konteksta“, pesnikinja objašnjava da se pojavljuje pitanje o tome šta je to što žena treba da zna (224). Budući da je ženi kao samosvesnom ljudskom biću potrebno znanje o vlastitoj istoriji (svest o kreativnom radu žena iz prošlosti, umeća i veština koje su posedovale žene u različitim kulturama i vremenima), problematizuje se pitanje o tome da li muškarci i žene primaju isto obrazovanje. Odgovor Adrijen Rič je negativan (225). Reč je o tome da su žene prilikom procesa obrazovanja uskraćene za mogućnost poznavanja vlastite istorije i konteksta, koji je itekako važan. Takođe, važna je i „rasprava o kontekstu“, koja se, kako kaže Adrijen Rič, ne mora odvijati samo na seminarima ženskih studija. Takva rasprava se može odvijati bilo gde (227), na primer, u učionici.
*
Mnoge prirodne i društveno-humanističke nauke iza vela patrijarhata skrivaju žensko iskustvo kao takvo i na taj način sputavaju saznanje ženskog konteksta. Jedno od polja potiskivanja ženskih autorki je književnost, gde se uglavnom susrećemo sa književnim kanonom u kom dominiraju muški autori.
Književnost omogućava čitaocima da se identifikuju sa junakom određenog dela, da osete „ukus drugog života“, da zauzmu poziciju koju junak ima (Moi, 2009: 193), ali, šta se dešava kada žena zauzme poziciju čitaoca književnih dela koja su pisali muškarci? Ako je žena ta koja čita roman u kom je autor, ali i glavni junak muškarac, na koji način je moguća identifikacija? Postavlja se pitanje: „Kako da znam da ti vidiš zeleno kada ja vidim zeleno?“ (Moi, 2009: 193)
Jedno od polazišta feminističke pedagogije
Kao odgovor na problem marginalizovanja ženskih autorki i naučnica, ali i ženskog iskustva uopšte, feministička pedagogija je utvrdila nekoliko polazišta koja teže prevazilaženju ovih poteškoća. Jedno od tih polazišta se kreće ka (pre)ispitivanju i preoblikovanju znanja koje je ustanovljeno kao legitimno. Kada je reč o književnosti, ovakvo polazište bi omogućilo da rad na delima autorki posmatramo kao rad na delima žena pisaca i žena o kojima su autorke pisale, a to bi dovelo do osvešćivanja tradicionalnih saznanja osvežavajućom činjenicom da su žene aktivne članice društva. Uključivanjem novih tekstova i ponovnom čitanju starih tekstova otvorio bi se prostor za „žensko iskustvo“ (Kolarić, 2018).
Cilj feminističke pedagogije ogleda se u postavljanju rodne jednakosti (Kolarić, 2018: 60). Praktikovanje feminističke pedagogije u nastavi unosi drugačiji sistem. Princip jednakosti u učionici teži primeni i van učionice. Na koji način se to ostvaruje?
Kako izgleda učionica feminističkog pedagoga?
Učionica feminističkog pedagoga izgleda i funkcioniše drugačije od ustaljenih principa funkcionisanja unutar obrazovne institucije (Kolarić, 2018: 58-59). Učionica feminističkog pedagoga/pedagoškinje nije samo njegova/njena, već je i u rukama đaka i studenata. Takva učionica omogućava slobodno ispoljavanje različitih uverenja, iskustava i mišljenja, ali i diskusiju o tome (64). Praksa ovakve vrste pedagogije vodi do razgovora o potlačenim grupama u društvu i otvara prostor ka otkrivanju „novih“ činjenica, čiji je trag bio prikriven u prošlosti.
Budući da profesor/profesorka predstavlja nekog ko treba da olakša učenicima razvoj kritičke misli, feministička pedagogija kaže da učeniku treba da se da šansa da slobodno kreira i izloži svoje mišljenje. U ovako osmišljenoj učionici, svaki učenik/student ima glas u obrazovnom procesu (Kolarić, 2018: 61). Rušenjem tradicionalne hijerarhije odnosa autoriteta u učionici, kreiraće se demokratski prostor koji će omogućiti razvoj slobodne misli i govora, koji će osim u učionici, biti važan i za „stvarni svet“ i život.
Zbog čega je značajna predavačka praksa koju promoviše feministička pedagogija?
(N)ova predavačka praksa omogućava interakciju u komunikaciji između predavača i studenata podsredstvom znanja. Na taj način znanje, predavač i studenti (ili učenici) uspešno ostvaruju cilj feminističke pedagogije i narušavaju tradicionalna stanovišta o učionici kao zatvorenoj zajednici bez interakcije između profesora i učenika.
Kada bismo princip feminističke pedagogije u učionici primenili na svet van učionice, došli bismo do sličnog zaključka: znanje, muška (dominantna) i ženska (marginalna) tradicija, kao i muškarci i žene zajedno, predstavljaju najvažnije činioce u kreiranju celokupnog iskustva društva. Takođe, preispitivanje tradicionalnih stanovišta pomoglo bi prilikom oslabljivanja seksizma, koji kao dominantan entitet igra važnu ulogu u potiskivanju ženskog i drugačijeg.
Autorka: Nevena Stanojević
Izvori:
Vrcelj, Sofija, Mušanović, Marko, Kome još (ne) treba feministička pedagogija?! , Rijeka, 2011.
Kolarić, Ana, „Feministička pedagogija i studije književnosti“, u Feministička teorija je za sve, ur. Adriana Zaharijević i Katarina Lončarević (Beograd, 2018). 57-75.
Moi, Toril, „What Can Literature Do? Simone de Beauvoir as a Literary Theorist“, Theories and Methodologies, 124.1, 2009, 189-198.
Rich, Adrienne, „Shvatimo studentice ozbiljno“, u A. Rich, O lažima, tajnama i šutnji. Izabrani prozni tekstovi 1966-1978 (Zagreb: Ženska infoteka, 2003), 221-228.
