Intervju sa Verom Ristić, jedinom profesorkom trombona u Srbiji

Admin | 19. februara 2022.

Intervju sa Verom Ristić, jedinom profesorkom trombona u Srbiji

Vera Ristić, rođena je 04.09.1981. godine u Beogradu. Trombon je počela da svira sa 15 godina u klasi Mr. Gorana Odovića u MŠ ,,Stanković”, koju je i završila. Studije trombona završila je na Beogradskoj Muzickoj Akademji. U toku školovanja istakla se mnogobrojnim nastupima, posebno 1999. godine na Republičkom Takmicenju – Specijalna nagrada, 2000. laureat Smotre talenata u Sremskim Karlovcima.

Kao đak i student svirala u Omladinskoj Filharmoniji, a solistički kao đak i student nastupala u Kolarčevoj zadužbini, Galeriji Progres, Atrijumu Narodnog Muzeja itd. Bila je angažovana, kao honorarni saradnik Pozorišta na Terazijama (III sezone), a 2008. počinje da radi kao profesor trombona u MŠ ,, Stanković” u Beogradu. Paralelno je honorarno već duži niz godina angažovana u MŠ ,,Josif Marinković ” u Beogradu. Kasnije, svoju delatnost širi i na rad sa kamrenim ansamblima. Učestvuje u prezentaciji trombona ,kao solističkog instrumenta u Srbiji, kroz svoj pedagoški rad i solističke nastupe svojih učenika.

U toku svog pedagoškog rada istakla se sa oko 150 prvih nagrada i laureata svojih učenika u zemlji i inostranstvu. Bila član žirija kako u zemlji, tako i u međunarodnim žirijima. Držala je seminare trombona, kao i predavanja na temu usviravanja i rešava interpretativnih problema kod đaka u literaturi za trombon. 

Kako ste počeli da svirate trombon? Nije mnogo popularan instrument, a u to vreme naročito ne za ženu. 

Trombon sam počela da sviram sa 15 godina i moje bavljenje tim instrumentom počelo je sasvim slučajno, preko poznanstva mog oca i mog profesora, koji su zajedno studirali. Baš zbog toga što je bio redak instrument oni su u jednom neformalnom razgovoru, na ručku u nekoj kafani, počeli da pričaju o tome kako bi to bilo vrlo interesantno – da se jedna žena bavi nekim retkim, deficitarnim instrumentom u ovoj zemlji. Ja sam u to vreme aplicirala u medicinskoj školi. Moj otac je, kada sam položila prijemni ispit, povukao moje papire iz medicinske škole, vođen tom pričom i upisao me u muzičku školu i rekao mi je: ,,Ti ćeš svirati trombon.“ 

Ja u tom trenutku nisam ni znala kako izgleda trombon i onda je ispred mene bila jedna velika kutija, pogledala sam i uopšte nisam pomislila da ću se jednog dana baviti time, zapravo da će mi ceo život biti taj instrument. Stvari su se promenile već posle prvog časa kod mog profesora Gorana Odovića kod kojeg sam i počela da učim. 

Kako je izgledala podrška Vaših roditelja? 

Podrška mojih roditelja je bila apsolutna i potpuna, mogu da kažem sa obe strane. Iako mi je majka po struci ekonomista, ona je to dobro razumela zato što je bila žena čoveka koji se bavio muzikom i podržavala je to. Moj otac je to podržavao kao muzičar. On je video i prepoznao je taj talenat u meni i bodrio me ka tome. 

Podrška porodice je jedna od najbitnijih stvari jer deca mogu da budu i talentovana i vredna, a ako porodica smatra da oni treba da se bave nekim drugim poslom koji je mnogo rentabilniji ili lakši, onda je bavljenje bilo kojim poslom nemoguće. 

Da li ste u toku svoje sviračke karijere doživeli neku neprijatnost, samo zato što ste žena? Ako jeste, kako ste se tada osećali?Da, doživela sam puno neprijatnosti. Neprijatnosti koje žena, zbog svojih nekih elementarnih fizioloških stvari koje su propratni deo njihovog života npr. mesečni ciklus ili takve i slučne stvari ne mogu da kažu u klasi, koja je muška, da ne mogu da sviraju jer ih boli stomak, glava ili ne mogu da dođu. To su neke elementarne stvari, da kažem fizičke prirode, a neke stvari ne možeš da odsviraš jer ti je recimo kraća ruka jer ti je manje telo ili su  manje fraze jer se uzima manje vazduha, a samim tim jer si žensko. Bilo je i sitnih dečijih pakosti, a kasnije i u zrelijem dobu i malo perfidnije, ali pravi kvalitet uvek izađe na videlo i čovek mora da se izbor sa svim tim stvarima i da u svojoj glavi sve to racionalno prevaziđe. 

Da li ste na početku svoje profesorske karijere imali učenice i kakav je bio odnos učenica u odnosu na njihov broj sada? 

Moram da kažem da te prve godine kada sam počela da radim imala sam samo učenike – dečake. Već od druge godine počele su da se pojavljuju i učenice, mogu slobodno da kažem da je to ta prva generacija učenica. U nekim trenucima se dešavalo da imam više devojčica, a trenutno je podjednak broja dečaka i devojčica u mojoj klasi. Svakako da ima mnogo više devojčica nego ikada do sada. 

Vaše učenice i učenici su osvojili razne nagrade na takmičenjima u zemlji i instranstvu. Kako se osećate kada neki Vaš đak osvoji prvu nagradu ili laureat?

Prvenstveno bude mi drago što su oni ispunili neku svoju želju  da budu prvi u nečemu jer je to zaista velika čast, ali ja nikada nisam stavila imperativ mojim đacima: ,,Ti moraš da dobiješ prvu nagradu. Ako budeš svirao ovako ili onako ti češ dobiti laureat, a ti moraš da dobiješ laureat.“ Svaki imperativ je loš i guši ono što se konstruktivno radi, a vezano je za sviranje i umetničku prezentaciju i produkciju određenog dela. Moji đaci su osvajali skoro sva domaća takmičenja koja su bila organizovana u domenu limenih duvačkih instrumenata, a kretali smo se jako puno po regionu. Istakla bih: ,,Woodwind & Brass” – jedno jako takmičenje koje se održava u Varaždinu, a čiji su su učesnici bili student akademija iz Nemačke, Austrije, Francuske, a i višeetapno takmičenje ,,Ohridski biseri”. 

Nema razlike u tome da li je takmičenje domaće ili međunarodno, odgovornost o kvalitetnom javnom nastupu mora da bude podjednako prisutna nebitno za mesto ili značaj. Svaka svirka je značajna u razvoju jednog mladog umetnika. 

Koliko ja znam Vi ste jedina profesorka trombona u Srbiji. Da li ste na međunarodnim takmičenjima isto jedina ili imate koleginice? 

Ja jesam jedina profesorka trombona u Srbiji. Srećem koleginice na takmičenjima u regionu, u Hrvatskoj. 

Šta biste poručili deci koja žele da sviraju neki instrument, a možda se boje reakcije porodice ili okoline? 

Deci bih preporučila prvo da preslušaju jako puno snimaka na YouTube-u. Više različitih instrumenata. Instrument u kojem se oni prepoznaju po prijatnosti, to je njihov senzibilitet koji im prija. Svaki roditelj koj iole osluškuje svoje dete, iako je možda protiv toga na početku, u nekom trenutku će morati da prihvati tu iskonsku želju svog deteta, naročito ako je dete vredno i ulaže svoje vreme i rad u instrument – pa će ga podržati. Takvo dsete će sigurno biti vrlo uspešno u daljoj karijeri i obrazovanju. 

Autorka: Emilija Novaković

partneri
partneri
partneri
partneri
partneri
partneri
partneri