Muškarci i zdravlje

Tijana Pajić | 16. decembar 2020.

Muškarci i zdravlje

Drage moje,

Da li vam je dojadilo da kad god je neki muški ukućanin bolestan glumite kućnu bolničarku, da konstantno pridodajete, podsećate na pijenje lekova, opominjete na preventivne mere ili upute lekara i ulažete velike napore da dobijete opis simptoma palog junaka? Ako klimate glavom dok ovo čitate, znajte da niste same i da postoji objašnjenje ovog fenomena.

Nova paradigma zdravlja

Kao studentima sociologije, na časovima demografije kraći životni vek muške populacije se ukratko objašnjava kao prosta biološka činjenica – kao nešto prirodno i neizbežno, bez uzimanja u obzir analize sociokulturnih faktora koji bi mogli doprineti ovakvoj statistici. Bilo bi naivno i neodgovorno ignorisati šire socio-kulturne faktore, među kojima se pol, odnosno rodna pripadnost ispoljava kao jedan od najvažnijih. Feministkinje drugog talasa su se 1970-ih godina borile za prepoznavanje toga da je kulturni portret žene kao bolesne, zdravstveno, fizički i mentalno slabe, društveno konstruisan od strane patrijarhata koji i dan-danas ima monopol nad medicinom i njenim praksama. Stoga pojam „Rodno zdravlje“ dugo se poistovećivao sa „Ženskim zdravljem“. Međutim, sredinom 1990-ih godina, u Zapadnim zemljama nastaju pokreti formirani oko „Muškog zdravlja“, jer se došlo do statističkih uvida “da muškarci u proseku umiru 6 godina ranije u poređenju sa ženama” (Baker et. al, 2014). S pomeranjem fokusa na muško zdravlje koincidiralo je i formiranje nove paradigme zdravlja u okviru medicine. 

Naime, dugo negovani biomedicinski model zamenjen je onim što Sarah Nettleton naziva: „psiho-socio-epidemiološkim“ modelom (Nettleton, 1996). Jedan od glavnih razloga za promenu paradigme ili modela zdravlja jeste sve veće stopa oboljevanja od hroničnih bolesti poznatih kao „bolesti modernog života“, kao što su: kancer, kardiovaskularne bolesti, dijabetes, itd. Ove bolesti ne mogu se izlečiti za razliku od akutnih bolesti koje je lečio biomedicinski model. Hronične bolesti mogu jedino da se dugoročno drže pod kontrolom i ublaže. Stoga je nova paradigma zdravlja fokusirana na aktivnosti promovisanja zdravlja, zdravog života i životnih stilova. Ona naglasak stavlja na prevenciju bolesti i oboljenja, a individue se javljaju kao glavne odgovorne osobe za sopstveno zdravlje. Novi model prepoznaje značaj faktora koji su socijalne i psihološke prirode, kao što su: stres, mreža društvene podrške, materijalni uslovi života, značajni životni događaji, obrasci ponašanja i navike. Takođe, novi model zdravlja je nastao kao  način da se zdravstveni sistem ogradi i zaštiti od velikih troškova koje tretiranje hroničnih bolesti nosi sa sobom – prebacivanjem odgovornosti na pacijente. Ovo implicira da cela priča o zdravom životu nosi sa sobom moralnu, odnosno, osuđujuću notu.

Uloga medicine u stvaranju rodnih stereotipa

Medicina je svojim autoritetom napravila podlogu za stvaranje rodnih stereotipa koje je i sama dugo gajila. Ona je na žensko telo gledala kao na faličnu verziju muškog tela koje je služilo kao standard zdravlja i koje se koristilo u istraživanjima. Žene, sa svim svojim biološkim procesima, predstavljane su kao bića koja ne mogu kontrolisati svoje telo, dok su muškarci predstavljali suprotnost. „Dok su žene bile redukovane na i zarobljene u svojoj biologiji, muškarcima ne samo da je dozvoljeno, već je očekivano od njih da budu mnogo više (od svoje biologije)“ (Annadale, 2013:156).  Međutim, „zdravlje, nekada asocirano sa tradicionalnim maskulitetnim osobenostima, danas je više koncipirano kao izraz ženstvenosti“ (Moore, 2010). Pa tako danas žene mnogo aktivnije učestvuju u promovisanju zdravlja i vode zdravije životne stilove u poređenju sa muškarcima. Jedan od glavnih razloga zašto je to tako jesu društveni stereotipi i norme koji se koriste u svakodnevnim aktivnostima demonstriranja moći na mikro nivou, u okviru muške populacije, ali i nedovoljno rodno senzitivne (stoga i neefektivne) zdravstvene politike, gotovo isključivo fokusirane na žensku populaciju.

Odbacivanje zdravlja kao proces iskazivanja maskuliniteta

Patrijarhalni stereotipi, norme i očekivanja vezana za rodne uloge igraju krucijalnu ulogu, vršeći pritisak na pripadnike muškog pola da se ponašaju na određene načine, u vezi sa svojim zdravljem. Uverenja i ponašanja povezana sa zdravljem koriste se u konstrukciji roda – naročito maskuliniteta koji sebe uspostavlja kao suprotnost feminitetu. Naime, upražnjavanjem kulturnih uverenja da su muškarci snažniji i otporniji pol, da su njihova tela i sposobnosti superiorniji od ženskih, te odbijanjem brige za sopstveno zdravlje, konstruiše se maskulinitet. Preciznije,  „ignorisanjem svojih zdravstvenih problema i potreba muškarci konstruišu muški rod“ (Courtenay, 2000). Maskulinitet je, dakle „definisan kao protivljenje pozitivnom odnosu prema sopstvenom zdravlju“ (isto). Reči koje izgovaramo, posao i sport kojim se bavimo, seks koji upražnjavamo i zločini koje činimo, predstavljaju resurse ili alate koje koristimo u konstrukciji našeg roda, a „maniri u kojima žene i muškarci čine ove aktivnosti doprinose definisanju sebe kao pripadnika/ce jednog roda“ (Courtenay, 2000). Isto tako, načini na koje se (ne) brinemo o svom zdravlju jesu činovi demonstracije roda kojem pripadamo.

Neki od načina na koje muškarci demonstriraju maskulinitet rizikujući ili pak narušavajući svoje zdravlje:

·         Kada odbijaju da uzmu bolovanje na poslu usled bolesti jer će na taj način ispasti slabići pred svojim muškim kolegama na radnom mestu

·         Kada insistiraju na tome da im nije potrebno mnogo sna

·         Kada se hvale količinom alkohola koju mogu popiti, tvrdeći da to ne utiče na njihovu vozačku sposobnost

·         Kada se vozi u alkoholisanom stanju

·         Kada se pije alkohol dok se telo ne preda

·         Kada se upuštaju u riskantne sportske aktivnosti

·         Kada se upuštaju u trke automobilima/motorima ili kada se vozi bez kacige

·         Kada se ne traži pomoć od drugih, a ponuđena pomoć se odbija jer je to znak slabosti

·         Kada se ignorišu simptomi bolesti

·         Kada se ignorišu sopstvene potrebe

·         Kada se odbija predlog da se ode kod lekara na pregled jer “će to proći samo od sebe“, budući da odlaskom kod lekara muškarac stavlja sebe u položaj ranjivosti i pasivnosti i situaciju u kojoj će imati niži status kao pacijent

·         Kada se često upražnjavaju seksualne aktivnosti bez zaštite jer iskazivanjem brige za bezbedan seks muškarac urušava kulturno dominantnu sliku muške seksualnosti kao neobuzdane

Navedeni obrasci ponašanja predstavljaju načine na koje muškarci diferenciraju sebe od žena, ali pre svega, od drugih muškaraca sa nižim statusom. Patrijarhat, kao strogo hijerarhizovani sistem, negujući takmičarsku orijentaciju među muškarcima „je bukvalno učinio muškarce bolesnima“ (Moore, 2010:107). Ovakvim ponašanjima se dokazuje muškost u društvu drugih muškaraca, dok se ujedno pokazuje i navodna superiornost muškaraca u poređenju sa ženama.

Opasnosti hegemonog maskuliniteta

Hegemoni maskulinitet služi kao ideal-tip muškosti kojem je većina muškaraca naučena da teži. On je oličen u slici mišićavog, belog heteroseksualnog muškarca, visoko obrazovanog i koji mnogo zarađuje. Međutim, važno je naglasiti da se ova slika menjala tokom ljudske istorije i da je vrlo verovatno da će se ona menjati i u budućnosti. Problematično je to da se ono što je idealni, teško dostižni tip maskuliniteta poistovećuje sa maskulinitetom uopšte, kad u realnosti postoji mnogo vrsti i varijeteta maskuliniteta koji nisu rigidni, već su fluidni i obično nastaju kao alternative hegemonom maskulinitetu.  Takođe je problematično to što se hegemoni maskulinitet malim dečacima prikazuje kao poželjni identitet kojem svaki dečak mora težiti jer će u suprotnom biti “manje muško“. Na te načine, patrijarhat, kao i kapitalizam, osim što izrabljuje žene, uspešno je zavadio muškarce među sobom. Muškarci, usvajajući i negujući patrijarhalne stereotipe koji ugrožavaju njihovo zdravlje, učestvuju u sopstvenoj viktimizaciji. Dominantni ideal muškosti nije svakome dostižan, jer nije svako privilegovan rođenjem u bogatoj porodici, nije svako rođen sa belom kožom ili heteroseksualnom orijentacijom. Naprotiv, dostizanje ideala dostupno je samo malom broju povlašćenih, dok drugi koriste drugačije, njima dostupne resurse (alate) da bi dostigli neki tip maskuliniteta. Na primer, pripadnik radničke klase koristiće svoj težak i rizičan rad na skeli kako bi demonstrirao svoj maskulinitet. Mladić koji je tamne puti i živi u siromašnom delu Čikaga koristiće se uličnim tučama, dok će se homoseksualni muškarac upuštati u veliki broj nezaštićenih seksualnih odnosa rizikujući svoje zdravlje. Ovo su, naravno, generalizacije i ne važe kao stroga pravila, već kao ilustracija. Ono gde su gotovo svi dečaci u detinjstvu doživeli pritisak da usvoje maskulitetne karakteristike je sport. „Od detinjstva, muškarci su više izloženi takmičarskim igrama koje se zasnivaju na fizičkom performansu i koje ih ohrabruju da iskazuju hrabrost, kontrolišu fizički bol i da trpe intenzivne fizičke napore“ (Marcos et. al, 2013:4).

Ka jednakim zdravstvenim politikama

Svetska zdravstvena organizacija predlaže tri načina da se briga o sopstvenom zdravlju učini muškarcima i mladićima prijemčivije:

1.  Na polju rodnih stereotipa predlaže se da se u školama dovode u pitanje rodni stereotipi i da se teži njihovom iskorenjivanju

2.  Na polju rada predlaže se da se radne organizacije angažuju na promociji zdravlja svojih zaposlenih, pripadnika muškog pola

3.  Posebni i pristupačniji zdravstveni program i zdravstvene politike koje targetiraju marginalizovane grupe muškaraca kao što su: muškarci u zatvoru, muškarci homoseksualne orijentacije i trans osobe

Izvori:
1. Annadale, Ellen (2013). „Gender Theory and Health“ in: Medical Sociology on the Move: New Directions in Theory. Editor: William C. Cockerham. Springer.
2. Nettleton, Sarah (1996). „Women and the new paradigm of health and medicine“. Critical Social Policy, Vol. 16. SAGE Publications.
3. Moore, H. E. Sarah (2010). „Is the Healthy Body Genedered? Toward a Feminist Critique of the New Paradigm of Health“. Body and Society, Vol. 16. SAGE Publications.
4. Courtenay, H. Will (2000). „Constructions of masculinity and their influence on men’s well-being: A Theory of Gender and Health“. Social Science & Medicine, May; 50(10): 1385-1401.
5. Marcos, M. Jorge et al. (2013). „Performing masculinity, influencing health: a qualitative mixed-methods study of young Spanish men“. Global Health action, 6:1, 21134.
6. Baker, Peter et. al (2014). “The men’s health gap: men must be included in the global health equity agenda”. WHO. Dostupno na: https://www.who.int/bulletin/volumes/92/8/13-132795/en/