Obrazovanje u ženskom zatvoru
Stručnjaci koji se bave proučavanjem kriminaliteta smatraju da nizak nivo obrazovanja i loš materijalni položaj predstavljaju glavne uzroke vršenja krivičnih dela. Takozvani “kriminalitet blagostanja” i izvršenje krivičnih dela poput zloupotrebe službenog položaja, primanja i davanja mita, trgovine uticajem i sl. jasno pokazuju da i imućni ljudi na visokim položajima vrše krivična dela. Ipak ne možemo osporiti da siromaštvo može biti uzrok neprosvećenosti, niskog nivoa kulture i obrazovanja, primitivnosti, postojanja predrasuda i zaostalih shvatanja, a svaka od ovih pojava može doprineti odavanju kriminalu.
S obzirom na značaj obrazovanja i stručnog osposobljavanja za prevenciju kriminalnog ponašanja, odnosno ponovno vršenje krivičnih dela po izlasku iz zatvora Zakon o izvršenju krivičnih sankcija propisuje pravo zatvorenika da u toku izdržavanja kazne stekne osnovno i srednje obrazovanje, kao i druge vidove obrazovanja i obavezu zatvorske ustanova da osuđenicima pruži mogućnost da se edukuju.
Ipak, ova ideja u praksi nailazi na brojne poteškoće-mnogi zaposleni u zatvorskim ustanovama smatraju da edukacija ne doprinosi smanjenju povrata ili imaju stav da samo represija može doprineti prevaspitavanju zatvorenika. Pored toga, postoje i tehnički problemi poput nedostatka prostora i materijala zbog prekoračenja kapaciteta zatvora, finansijskih sredstava za pokretanje proizvodnih pogona na kojima bi se zatvorenici obučavali, nabavku potrebne opreme i materijala, nedovoljnog broja nastavnika i sl.
Pored ovog problema sa kojim se susreću svi zavodi, postoje i naročiti problemi koji se tiču edukacije i radnog osposobljavanja zatvorenih žena. Iako doprinosi sticanju radnih navika i predstavlja kvalitetan način za provođenje vremena u zatvorskoj ustanovi, stečeno obrazovanje ne doprinosi značajno poboljšanju materijalni položaja ovih lica po izlasku iz zatvora. Prvenstveno moramo imati na umu da žene zatvorenice često imaju niži stepen obrazovanja i da su ranije napustile sistem formalnog obrazovanja u odnosu na zatvorenike. Istraživanje izvršeno 2011. i 2012. godine u kazneno-popravnom zavodu za žene u Požarevcu pokazuje da 36,5% zatvorenica ima završenu srednju školu ili zanat, 27% ima završenu osnovnu školu, 13% je prekinulo školovanje pre završetka osnovne škole, a 7% uopšte nije pohađalo školu. Fakultetsko obrazovanje ima 8,7% zatvorenica, 7,8% završenu višu ili visoku školu (broj visokoobrazovanih zatvorenica je 19, što čini svega 6,05% zatvorenica). Zaključujemo da je edukacija ovih lica u zavodu preko potrebna. Međutim, obrazovanje i radno iskustvo koje zatvorenice mogu steći na izdržavanju kazne zatvora orijentisano je ka delatnostima koje se percipiraju kao tipično ženske, što pojačava rodne stereotipe i stavlja žene u nepovoljniji položaj na tržištu rada. Delatnosti koje obavljaju i za koje se osposobljavaju zatvorenice su šivenje u krojačkoj radionici, tkanje, čišćenje orašastih plodova, lekovitog bilja, vez, kao i čišćenje unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora. Iz reportaža možemo saznati i da 75-85% radno aktivnih osuđenica radi na ekonomiji zavoda u bašti, plastenicima ili u krojačkom pogonu.
Pored sticanja znanja radom, zatvorenice mogu pohađati i različite kurseve i stručne škole iz podjednako rodno obojenih oblasti (npr. obuka za krojenje i šivenje). Ponuda tipično ženskih zanimanja zatvorenicama ne predstavlja preveliki problem ukoliko se radi o deficitarnim zanimanjima. Nažalost, delatnosti ponuđene zatvorenicama usmerene su na suficitarna i slabo plaćena zanimanja, što nije slučaj sa zanimanjima koja se nude muškarcima koji izdržavaju kaznu zatvora. Umesto kurseva šivenja i krojenja, zatvorenice bi se mogle obučavati za rad u frizerskim salonima ili salonima lepote, s obzirom na to da su ta zanimanja tražeija na tržištu rada i bolje plaćena.
Kada govorimo o edukaciji žena u zatvoru, trebalo bi da imamo na umu i podatak da žene uglavnom izdržavaju kraće zatvorske kazne od muškaraca što može otežati proces edukacije. S obzirom na to jedan od adekvatnih načina obrazovanja zatvorenica bilo bi pohađanje kurseva koji bi im pružili praktična znanja za kraći vremenski period.
Pružanje šanse za školovanje i sticanje praktičnih znanja ovim ženama veliki je korak napred u odnosu na stanje sa početka dvadeset prvog veka kada zatvorenice uopšte nisu bile obuhvaćene obrazovanjem zbog malog broja, iako je skoro 40% bilo nepismeno. Ipak, pri planiranju obrazovnih programa, mora se imati na umu napuštanje rodne podele zanimanja i ići u korak sa zahtevima tržišta rada. Jedan pozitivan primer iz prakse predstavljaju kursevi računara koje sprovodi International Aid Network. Ovi kursevi imaju za cilj da obuče zatvorenice za korišćenje programa Windows, Word, Excel, Internet i E-mail. Na kraju završene obuke, polaznice polagažu testove i stiču sertifikate o uspešnom završetku kursa, što je jako važno s obzirom na to da je poznavanje rada na računaru imperativ pri zapošljavanju u dvadeset prvom veku. Uz to, treba voditi računa i o tome koliko će vremena zatvorenice provesti u zatvoru i u skladu sa tim organizovati obrazovne programe. Iz istog razloga, poželjno je uključiti zatvorenice koje imaju radno iskustvo u program priznavanja prethodnog učenja.
Autorka: Sofija Stojanović
