U društvu su dobro poznate formulacije tipa: „Žene su loši vozači“, „Žene su po svojoj prirodi nežne“, „Pravi muškarac ne plače“, „Ne bacaj (loptu) kao devojčica“, kao i svi oni brojni vicevi o glupoj plavuši. Međutim, ovakve tvrdnje postoje i za druge društvene grupe: rasne, etničke, religijske, itd. Na primer, „Crnogorci su lenji“, a „Romi su lopovi“. U pitanju su stereotipi i predrasude. Stereotipi su generalizovane i neutemeljene pretpostavke o drugima, odnosno, kognitivni proces kojim pojednostavljujemo kompleksne situacije.
Drugim rečima, stereotipi predstavljaju atribute koje pripisujemo drugima i koje objašnjavamo kao tipične za te druge ljude – pripadnike druge grupe. Upravo je važno to da se stereotipizovanjem stvara razlika i napetost između mi-grupe (nas) i oni-grupe (njih). „Kao što kategorizujemo objekte u različite vrste, isto radimo i sa ljudima: označavamo ih kao članove društvenih grupa“ (Jhongiani & Tarry, 2011). Stereotipi se stvaraju u ovom procesu kategorizacije. Sterotipi mogu da se odnose na nečije fizičke karakteristike, karakterne osobine, ponašanje ili da posluže kao objašnjenje nečije životne situacije. „Stereotipi su ujedno i deskriptivni i preskriptivni. Deskriptivni u smislu da opisuju karakteristike polova i preskriptivni u smislu da određuju šta se od žena i muškaraca očekuje da rade“ (Wood & Eagly, 2006).
Stereotipi mogu biti pozitivni i negativni. Negativni stereotipi su mnogo češći i posebno su problematični. Oni vode do predrasuda, a predrasude dovode do diskriminacije pripadnika određenih društvenih grupa, onemogućavajući im jednak pristup određenim resursima, obrazovanju, institucijama i zaposlenju. Rasizam i seksizam su oblici diskriminacije koje društvo ni dan-danas nije uspelo prevazići.
Rodni stereotipi se ogledaju u sledećem:
Objašnjenja porekla rodno zasnovanih stereotipa
U društvenim naukama postoji nekoliko objašnjenja porekla rodno zasnovanih stereotipa. Većina njih polazi od podele rada u društvu, jer se uvidelo da u industrijalizovanim društvima opstaje podela rada po polu kao i u manje razvijenim društvima. Evolucioni psiholozi su pokušali da ponude jedno biološko objašnjenje u nadi da će ono biti “naučnije“ od objašnjenja koje nude socijalna psihologija i sociologija. Prema njihovom shvatanju, evolucija je favorizovala određene sposobnosti koje su se pokazale kao najbolje za preživljavanje ljudi u surovom prirodnom okruženju, a te se sposobnosti razlikuju po polu, odnosno, usled različitih telesnih karakteristika žena i muškaraca. Pa tako su se žene specijalizovale za delikatnu obradu predmeta prstima koji su tanji i prefinjeniji od muških, a takođe su bolje u sakupljanju plodova i prepoznavanju opasnosti u vidu otrovnih biljaka i životinja. Ovo se objašnjava biološkim razlikama u oblasti reprodukcije i brige za odojčad. Muškarci su, s druge strane evoluirali da budu spretniji u fizičkim aktivnostima usled drugačije anatomije tela i rasporeda mišića u telu, te da se oni bolje orijentišu u prostoru. Međutim, ovakva objašnjenja nisu mogla da objasne promene u ponašanju žena i muškaraca u savremenim, izmenjenim društvenim okolnostima. Maskulitetne aktivnosti i ponašanja danas nisu rezervisana isključivo za muškarce, pogotovo kada sve više i više žena radi u javnoj sferi, zarađuje, profesionalno se bavi sportom i zauzima uticajne pozicije na radnom mestu.
Drugo objašnjenje je socijalno-psihološko i ono naglašava interaktivni karakter stvaranja rodnih stereotipa i uloga, a poznato je pod nazivom „teorija rodnih uloga“. Ona naglašava značaj dva procesa. Prvi proces je proces socijalizacije kojem je dete u ranim godinama već izloženo. Upravo u ranom procesu socijalizacije, dete se uči rodnim stereotipima od strane svojih roditelja, vršnjaka i škole. Odličan primer su dečje igračke. Devojčice dobijaju različite minijaturne plastične verzije kuhinjskih i predmeta za čišćenje, barbike oličene u idealne mlade devojke koje devojčice mogu oblačiti ili pak lutke u obliku bebe uz pomoć koje se devojčice kroz igru uče veštinama majke. Dečaci, s druge strane, dobijaju figure superheroja sa natprirodnim sposobnostima i velikim mišićima ili minijaturne automobile za trkanje. U prirodi, devojčice se češće opominju od strane roditelja da paze da se ne isprljaju i ne povrede, dok su dečaci ohrabrivani da slobodno istražuju svoju okolinu, da je ispravno da budu agresivni prema drugim dečacima koji su “loši momci“, ali i da budu sposobni da se brane od jačih dečaka od sebe. Neretko se ova stereotipna ponašanja dece od strane njihovih roditelja pravdaju činjenicom da je u pitanju muško ili žensko dete, pa će majka muškog deteta lakše prihvatiti skorele fleke na detetovoj odeći pravdajući to time da ima muško dete, odnosno, da se to podrazumeva kad je muško dete u pitanju. Da je teško odupreti se ovim stereotipima govori u prilog činjenica da „ljudi tokom života uče da ponašanje koje nije u skladu sa rodnim ulogama obično ne prolazi bez nekih negativnih sankcija, uključujući nesviđanje i socijalnu ekskluziju“ (Wood & Eagly, 2006).
Stoga, valja spomenuti drugi značajan mehanizam koji ljudi koriste, a to je mehanizam internalizacije i samoevaluacije stereotipnog ponašanja. Osoba pod pritiskom svoje okoline prihvata i upražnjava ponašanje koje je u skladu sa njenim rodom i očekivanjima koja uz njega dolaze, uz redovnu samorefleksiju i propitivanje po pitanju uspešnosti igranja svoje rodne uloge.
Ovo nas dovodi do trećeg značajnog pristupa rodnim stereotipima i ulogama. Reč je o tome da je rod performativan – on je ništa drugo do performans pred publikom. Prema tome, „rod je društveno iscenirana dramatizacija kulturne idealizacije ženstvenih i muževnih “priroda“, igrana za publiku“ (West & Zimmerman, 1987:130). Prema ovom shvatanju, “ne postoji esencijalna priroda muškarca i žene, već je reč o tome da se rod konstruiše u interakciji između ljudi upotrebom konvencionalizovanih gestova” (West & Zimmerman, 1987). Dakle, rod je društvena konstrukcija.
Važno je razumeti da su rodni stereotipi zavisni od kulture u okviru koje nastaju, a zavise takođe i od vremena i konteksta u kojim se javljaju, pojačavaju ili slabe. Na primer, u slučaju kada se neka država u nekom periodu suočava sa niskim natalitetom ili se nalazi u ratnom ili post-ratnom stanju (kada je u ratu izgubljen značajan broj populacije), država obično usvaja retoriku kojom se žena predstavlja kao glavni krivac za mogući nestanak nacije. Ispostavilo se da je pravilnost da je u vremenima društvenih kriza ili tranzicija na delu retradicionalizacija. Naime, „u društvu koje se suočava sa promenama (društvenim i ekonomskim), jasno definisane esensijalističke rodne uloge i identiteti mogu predstavljati jednu od retkih stvari koje su stabilne (i neupitne) u ljudskim životima“ (Pietilä & Rytkönen, 2008:1082).
Evropski savet je stava da se rodni stereotipi mogu iskoreniti u školskom okruženju i kroz edukaciju, kako dece, tako i odraslih. Evropski savet je predložio nekoliko mera koje bi mogle da pomognu u stvaranju obrazovanog sistema bez rodnih stereotipa i diskriminacije:
Facebook: Tijana Pajić