Seksizam u sportu
Seksizam susrećemo u svakoj oblasti života, uključujući sportsku. Koliko ljudi na primer znate da gledaju mušku, a koliko žensku košarku?
Ipak, pre nego što se upustimo u detaljniji diskurs, pogledajmo neke od pozitivnih aspekata koje bavljenje sportom donosi.
Već smo upoznati sa značajem sporta za naše fizičko zdravlje budući da smanjuje rizik od bolesti, pomaže u upravljanju težinom, jača kosti i mišiće, poboljšava našu sposobnost u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, i još mnogo toga. Međutim donosi visok broj beneficija i za naše mentalno zdravlje, kao što je smanjenje stresa, poboljšanje sna, podizanje samopouzdanja, sticanje liderskih veština, itd.
Sport može koristiti deci na mnoge od istih načina kao i odraslima. Uči ih timskom radu, toleranciji, veštini socijalizovanja i smanjuje im šanse da će postati pušači i korisnici narkotika kad odrastu.
Trenirala sam odbojku 5 godina počevši u petom razredu osnovne škole i smatram da mi je to pomoglo da naučim da lakše sarađujem sa ljudima, ali i da s vremena na vreme prihvatim poraz, što je i te kako bitno.
Međutim, koje su to loše strane sa kojima se sportistkinje svakodnevno suočavaju?
S obzirom da su žene vekovima unazad bile diskriminisane i zapostavljane kao slabiji pol koji navodno nije dovoljno kompetentan da se bavi sportom kao muškarci, s predrasudama se susreću već kao devojčice, pogotovo ako odluče da se bave onim sportovima koji su smatrani ,,muškim’’, kao što je npr. fudbal.
Ta podela na ,,muški’’ i ,,ženski’’ sport je jednako štetna za oba pola, s obzirom da muškarci koji se bave baletom, klizanjem ili gimnastikom bivaju podrivani, što potiče upravo od mizoginije i uverenja da muškarci ne bi trebalo da se bave stvarima koje su tipične za žene.
Pre samo par godina je jedna trinaestogodišnja devojčica iz Južnog Velsa po imenu Darsi izjavila kako je bila kritikovana i nazivana ,,lezbejkom’’ zato što se bavi fudbalom, a nastavnici fizičkog vaspitanja su joj branili da učestvuje u igri, zato što je predodređena za dečake.
Sećam se i sama da u osnovnoj školi mi devojčice nismo smele da igramo fudbal sa dečacima, nego rukomet i nikada nam nije bilo jasno zašto.
Iako su u profesionalnim sportovima žene gotovo jednako zastupljene koliko i muškarci, i dalje se nose sa nedostatkom izloženosti, dostupnošću sponzorskih ugovora i razlikom između plata. Osim toga, retko ih je videti u vodećim ulogama. Žene treneri se češće pojavljuju u sportovima kojima se većinom bave žene, i pretežno rade sa ženama ili decom koja se takmiče na lokalnom ili regionalnom nivou.
Sportistkinje nemaju pravo da se osećaju prijatno
Verujem da se mnogi od vas sećaju situacije od prošle godine u kojoj su norveške rukometašice bile kažnjene sa 1.500 evra samo zato što su tokom svom poslednjeg nastupa na Prvenstvu Evrope odlučile da nose šortseve klasičnog kroja umesto donjeg dela bikinija.
Sportistkinje su se požalile da je previše uzak, neudoban i seksualizovan, ali Evropskoj rukometaškoj federaciji to nije bilo bitno, iako pravi razlog pravila da se nosi bikini nije poznat.
Ono što ovu situaciju čini još suludijom jeste da je pre samo 4 godine američka teniserka Serena Vilijams prošla kroz istu stvar, ali u obrnutom smislu, kada se predsednik Teniskog saveza Francuske protivio njenoj uniformi smatrajući je neprihvatljivom i da ,,ide predaleko’’.
To samo pokazuje koliko je društvu u kom živimo nemoguće udovoljiti – jedna strana će te smatrati previše provokativnom, a druga previše skromnom.
Ovo nažalost nisu jedini primeri u kojima vidimo očiti seksizam i objektifikaciju žena u sportu. To je stalni problem koji verovatno neće biti rešen u skorije vreme.
Šta onda možemo da uradimo?
Možemo da pričamo o ovoj temi, jer šireći svest o nepravdi s kojom se sportistkinje bore otvaramo vrata većem broju rešenja i ljudi koji će pružiti podršku. Takođe je bitno da razbijemo seksistička uverenja i time normalizujemo činjenicu da i muškarci i žene mogu da se bave bilo kojim sportom koji ih zanima, a ne onim koji im nameće društvo.
Autorka: Ivona Ilić
