Šta (ni)je feminizam? – zablude o feminizmu
Postalo je široko rasprostranjeno verovanje da feminizam predstavlja ideju promene strukture moći tako da su muškarci na dnu, a žene na vrhu; međutim, ovo je uobičajena zabluda.
Meriam-Vebster rečnik definiše feminizam kao: „Teorija političke, ekonomske i socijalne ravnopravnosti polova“. Ako je toliko jednostavan, postavlja se pitanje – zašto je onda feminizam povezan sa toliko negativnih stereotipa?
Kada bi svi razumeli ovu definiciju, verovatno bi se smatrali feministima. Međutim, pojam feminizma je vremenom poprimio negativne konotacije. Institucije patrijarhata teže ka plasiranju negativne slike feminizma, jer ravnopravna podela i distribucija moći patrijarhatu ne ide u prilog. Veliki broj žena, iako su emancipovane i žive takvim stilom života, ipak se ne identifikuju kao feministkinje. Upravo žene se vrlo često protive feminizmu. Na društvenim mrežama se pojavljuju žene koje se feminizmu glasno protive i predstavljaju se kao antifeministkinje, tvrde da im nije potreban jer nisu „mrziteljke muškaraca“.
Zablude oko feminizma i stigmatizacije ove reči proizilaze, pre svega, iz neznanja i neupoznatosti sa istorijom feminističkog pokreta i njegovim značenjem. Feminizam se prikazuje u negativnom svetlu, a feministkinje kao neurotične, ljute i „neženstvene“ žene koje mrze muškarce, koje odbijaju da nose grudnjake, protestuju na ulicama i narušavaju mir i sklad u društvu.
Feminizam nije mržnja prema muškarcima. Poenta feminizma nije u diskriminaciji muškaraca. To nije pokret koji obeshrabruje muškarce, niti je ima za cilj promovisanje superiornosti ženskog pola. Feminizam je uverenje da muškarci i žene treba da imaju jednaka prava i mogućnosti.
Svaki pokret ima ekstremiste koji nisu pravi prikaz onog što taj pokret jeste. Takvi pojedinačni slučajevi često dobiju više medijske pažnje, čime se stvaraju negativni stereotipi. Neke žene će reći: „Nisam feministkinja, ali zalažem se za jednakost“. Zašto je to tako?
Upravo zbog zabluda, kojih ima mnogo, o tome šta je zaista feministkinja, a ovde su navedene neke od najzastupljenijih.
1. Feministkinje mrze muškarce
Reči „feminizam“ i „mizandrija“ neki smatraju sinonimima.
Mizoginija = mržnja prema ženama
Mizandrija = mržnja prema muškarcima
Feminizam = jednakost polova
To što se feminizam bori za prava žena, ne znači oduzimanje tih prava muškarcima. Umesto toga, podrazumeva se verovanje da svako treba da ima pravo na jednake mogućnosti bez obzira na pol, i nastojanje da se uspostave obrazovne i profesionalne mogućnosti za žene koje su jednake onima koje imaju muškarci. Obuhvata veliki broj rodnih pitanja, uključujući toksičnu muškost i tradicionalna očekivanja u današnjem društvu za muškarce, koja su ograničavajuća, destruktivna, često i rasistička.
Feminizam kao ideologija ne tvrdi da mrzi muškarce; već ima za cilj da zaustavi mizoginiste i osigura da ih ni naša kultura ne podržava. Ipak, čini se da još uvek postoji mnogo ljudi koji veruju suprotno.
2. Feministkinje žele da iskorene porodicu
Feminizam ima cilj da omogući ženama pravo da ostanu deo nekog odnosa (npr. braka), jer one to žele, a ne zbog zakona ili straha šta će društvo reći i da li će biti prihvaćene u njemu. Žene vekovima tu slobodu nisu imale, i bile su prisiljene da ostaju u braku gde su bile nesrećne, psihički ili fizički zlostavljane, nisu imale zakonsko pravo na rad, niti na starateljstvo nad decom. Zato je potrebno omogućiti da žena ima karijeru i samostalno se izdržava, da može da odluči da se ne udaje ili da ne rađa decu, kao i to da se muškarac ne smatra manje muškarcem ukoliko želi da ostane kod kuće i brine o deci.
U konzervativnim, patrijahalnim državama, uloga žene svedena je na rađanje. Pravo na kontrolu rađanja je civilizacijsko dostignuće feminističke borbe koje je pod sve većim napadom. Feminizam se bori za prava žena da odlučuju o svom telu, s toga se zalaže i za pravo na abortus. To znači razumevanje da bi to mogao biti nečiji izbor iz različitih razloga, a neki od njih mogu uključivati: opasnost za majku, silovanje i incest.
Neke žene ne žele da se ostvare kao majke, neke žele, ali smatraju da im trenutni uslovi to ne dozvoljavaju i žele da rađanje odlože dok ne budu potpuno spremne da detetu pruže sve što je neophodno. To se posebno odnosi na samohrane majke, koje se suočavaju sa brojnim poteškoćama – žene koje imaju niže plate od muškaraca, pitanja od strane poslodavaca koje se tiču njihovog privatnog života vezano za rađanje dece, strah od gubitka posla ukoliko ostanu u drugom stanju… Feministkinje ne žele da unište roditeljstvo i porodicu, već da omoguće ženama da same odlučuju o svom životu.
3. Feministkinje su zaluđene karijerom i ne podržavaju majke koje žele da ostaju kod kuće i brinu o deci
Feministkinje 1970-ih godina nastojale su da obezbede ženama mogućnost da odaberu život koji je orijentisan na karijeru i imaju iste mogućnosti, plate i moć na radnom mestu kao i muškarci. Njihovi napori su doprineli tome da se žene bore protiv zlostavljanja i da se osećaju osnaženo u svetu u kojem su se često osećale obespravljeno. Neke od njih odabrale su profesionalnu ambiciju umesto da imaju decu, i to je njihov izbor koji treba poštovati.
Namera feminističkog pokreta nije da žene prisiljava na rad, već da im omogući da imaju taj izbor, ukoliko se odluče da žele da rade. Ni na koji način ne omalovažava ili osuđuje majke i žene koje su domaćice, već je cilj da svaka žena zna da ima i druge opcije i jednaku mogućnost da izgradi karijeru kao što imaju muškarci. Isto tako, ukoliko žena odluči da ne želi da se udaje i zasnuje porodicu, ili samo ne želi da ima decu, i to je u redu.
4. Feministkinje nisu ženstvene
Feminizam se odnosi na davanje ženama izbora da izgledaju, oblače se, šminkaju na tradicionalno ženski način, ili da to ne rade ukoliko ne žele, što je u potpunosti prihvatljivo. Postoji mit da feministkinje odbacuju aktivnosti poput šminkanja, brijanja, farbanja kose i osuđuju žene koje to rade, navodno, jer samo žele da udovolje muškarcima, što ne mora biti tako. Neke žene se na taj način jednostavno bolje osećaju i to rade zbog sebe i svog zadovoljstva. Međutim, neke od njih ne žele uvek da budu našminkane, na visokim štiklama i obučene u haljine jer ne smatraju da im je to najvažnije, već se fokusiraju na neke druge stvari. Feministkinje teže ravnopravnosti i rušenju stereotipa i barijera, gde se omogućava ljudima izbor i pravo da taj izbor ostvare.
5. Feminizam više nije potreban
Iako su učinjeni ogromni koraci ka rodnoj ravnopravnosti, ostaje još mnogo posla kako bi se to potpuno ostvarilo, uključujući ukidanje razlike u platama muškaraca i žena, pristup reproduktivnoj zdravstvenoj zaštiti, zaštitu od seksualnog nasilja, nasilja u porodici i jednaku zastupljenost u medijima. Uprkos postignutom napretku, ne postoji stvarna jednakost, budući da se žene svakodnevno suočavaju sa diskriminacijom i različitim vrstama nasilja.
Feminizam ne pokušava od žena da napravi žrtve, već da ih osnaži i ukaže na postojeće probleme. Žene zarađuju između 14 i 18% manje od muškaraca za isti posao, a u slučaju krize, one će prve ostati bez posla. Pojam staklenog plafona označava pojavu nepisane nemogućnosti žena da u poslovnoj hijerarhiji napreduju do najviših rukovodećih položaja, bez obzira na njihove kvalifikacije i postignuća. Osim toga, žene su češće žrtve uznemiravanja na radnom mestu, pa i silovanja.
U većem delu Evrope i Amerike žene su se približile postizanju ravnopravnosti, međutim, mnoge žene širom sveta u nerazvijenim područjima i dalje se suočavaju sa poteškoćama koje su nekima od nas nezamislive – ne mogu da rade određene poslove ili moraju da imaju dozvolu svog muža da bi radile, ne mogu da glasaju, da budu vozači, ne mogu da imaju račune u banci niti da dobiju kredit…. Mlade devojke nemaju pristup obrazovanju, bivaju udate protiv svoje volje pre osamnaeste godine, ili ih porodice prodaju.
Cilj je izgradnja takvog društva u kome se ni jedna žena iz bilo kog dela sveta neće smatrati niti tretirati inferiorno samo zbog činjenice da pripada ženskom polu.
Današnji feministički pokret je raznovrsniji nego ikad. Feminizam obuhvata široki spektar onih koji su potlačeni, diskriminisani rodnim normama i stereotipima, uključujući ne samo žene, već i muškarce, ne-binarne i trans ljude, kao i osobe sa invaliditetom i druge marginalizovane ljude.
Pa, da li nam još uvek treba feminizam? Žene i dalje bivaju ubijene i seksualno zlostavljane, a društvo pokušava da ih okrivi jer su bile našminkane ili izazovno obučene, dok se za počinioca traži opravdanje. Devojčice se uče da budu dobre i poslušne, umesto da se dečacima ukaže da ne treba tući i zlostavljati. Ženama se postavljaju pogrešne dijagnoze od strane lekara jer se opisuju kao dramatične ili histerične kada navode svoje simptome. Stakleni plafon je i dalje daleko od probijenog, od žena se očekuje da budu zaposlene u sektorima koji su manje plaćeni i smatraju se tradicionalno „ženskim“.
Cilj feminizma nije da se dokaže da su muškarci i žene isti – jer nisu, postoje očigledne fizičke i biološke razlike. Jednom kada u političkom, ekonomskom i društvenom životu bude postojala potpuna jednakost, neće biti potrebe za feminizmom. Kako sada nismo ni blizu ovakvog društva, feminizam je i dalje neophodan.
Izvori:
2. https://medium.com/illumination/why-feminism-still-matters-c9517024e216
3. https://tsl.news/opinion-feminism-not-man-hating/
4. https://www.huffpost.com/entry/the-misconception-about-f_b_9959932
5. https://www.the-unedit.com/posts/2018/1/26/5-common-misconceptions-when-it-comes-to-feminism
- Kesić, Vesna. Feminizam i država. Cesi, 2007.
- Vasiljević, Lidija. „Feminističke kritike pitanja braka, porodice i roditeljstva.“ Neko je rekao feminizam?. Sarajevo Open Centre, 2008. 118-143.
- Zaharijević, Adriana. „Neko je rekao feminizam.“ Kako je feminizam uticao na žene XXI veka [Somebody Said Feminism (2008).
