Uloga predrasuda u vršenju rodne diskriminacije – ,,Bolesti modernog doba”
Kada se govori o homoseksualizmu , transrodnosti i uopšte o problemima roda, najčešće se čuje da su to bolesti modernog doba, da su uvedeni od strane „gej lobista sa Zapada„, i širi se strah od degradiranja moralnih vrednosti i uništavanja porodice.
Ove pojave svakako nisu ,,bolesti modernog doba”. Zapisi o njima mogu se naći u najstarijim civilizacijama, od Antičke Grčke, Egipta, Mesopotamije, Rima, pa i u Epu o Gilgamešu. Ono što je variralo jeste odnos društva prema tim pojavama. I dok se danas sve više govori, nekada je to bila izrazito tabu tema i velika sramota. Otuda i ona rečenica ,,Toga nekada nije bilo.” Istina je da je toga uvek bilo, samo su ljudi bili primorani da se skrivaju čak i od sebe samih, sa osećanjem greha i sramote.
Veliki broj ljudi smatra ove pojave bolestima i poremećajima. Ne ulazeći u tu polemiku, ali uz svest da većina ljudi nema stručnog znanja da bi sa sigurnošću tvrdili jedno ili drugo, kao i da postoji neslaganje između samih biologa i psihijatara, važno je istaći da, kakvu god poziciju da zauzimate po ovom pitanju, ne postoji opravdanje za mržnju ili bilo koji oblik diskriminacije. Čak i da tvrdoglavo stojite na stanovištu o bolesti, to vam ne daje pravo da vređate, mrzite i napadate. Samo se zapitajte, da li smatrate da osobe koje boluju od karcinoma, treba da ostanu kod kuće dok se ne izleče? Ili dok im ne izraste kosa, jer je nekome neprijatno da gleda taj prizor? Ili osobe sa invaliditetom, da li je potrebno da se skrivaju? Naravno da ne. Zato, čak iako koristite “bolest” kao argument protiv, to i dalje ne znači da ove grupe treba da se skrivaju.
Sada dolazimo da najvažnijeg dela. Homoseksualizam i transrodnost nisu ZARAZA. Čini se da je strah od uništavanja porodice i “pandemije” homoseksualizma sveprisutan. Reč je o strahu koji potiče iz uverenja da će normalizacija homoseksualnosti i transrodnosti dovesti do normalizacije priznanja o pripadnosti ovim grupama, što vodi rasturanju porodice, budući da neće postojati društveni mehanizam koji će naterati takve pojedince da ostanu “normalni”.
Ipak, homoseksualizam i trensrodnost se ne prenose gledanjem takvog ponašanja. Zemlje u kojima je dozvoljeno gej roditeljstvo već duži niz godina, to dokazuju. Šanse da dete bude gej, jednake su bilo da odrasta u homoseksualnoj ili heteroseksualnoj sredini. Činjenica da ove pojave postoje i u društvima koja su izrazito konzervativna, i gde postoji opasnost od smrtne kazne, dokaz su da one nisu moda. Dakle, čak i da nastane sveopšte ćutanje o ovoj temi, to i dalje neće sprečiti da vaše dete ili neko iz porodice potencijalno bude pripadnik ovih grupa. To nije izbor. Ali tužno je što su predrasude o sramoti toliko jakne, da bi neki roditelji pre odabrali tišinu, nego sreću sopstvenog deteta.
Pripadnici ovih grupa samo žele da žive najispunjeniji mogući život, što je inače pravo svakog ljudskog bića. Omogućiti nekome sva ljudska prava ni na koji način neće ugroziti Ili rasturiti nečiju porodicu. Cilj nije srozati moralne vrednosti, već prepoznati jednu pojavu koja nepobitno postoji u ljudskom rodu, i omogućiti njenim pripadnicima dostojanstven život.
Autorka: Jelena Bakoč
