Uzroci rodno zasnovanog nasilja
Svakog sata 6 žena u svetu bude ubijeno od strane muškaraca.
Svakih 15 minuta jedna žena u Indiji prijavi silovanje.
Svakih 68 sekundi, jedna Amerikanka bude seksualno zlostavljana.
Svakih 30 sekundi jedna žena u Rumuniji bude pretučena od strane partnera.
Svake nedelje jedna žena u Rumuniji bude silovana od strane člana porodice.
Statistika pokazuje da žene i devojčice širom sveta svakodnevno trpe rodno zasnovano nasilje. Učestalost i rasprostranjenost ovog fenomena jasno pokazuju da njegove uzroke ne možemo tražiti u pojedincu-bilo nasilniku ili žrtvi-već u strukturalnim i kulturnim činiocima društva zajedničkim svim narodima. Ovi činioci obrazuju kulturni kontekst i karakter rodnih odnosa unutar porodice, zajednice ili društva i stvaraju nejednak odnos moći muškaraca i žena. Svako narušavanje ovog odnosa poima se kao narušavanje tradicionalnih društvenih normi.
Feminističke teorije o uzrocima rodno zasnovanog nasilja ističu da je nasilje proizvod društva koji predstavlja univerzalnu pojavu usko povezanu sa položajem žena u društvu i patrijarhalnom strukturom društva. Kao neposredni uzroci nasilja navode se loši ekonomski uslovi života, tradicionalni stavovi prema ženama i deci i opšta tolerancija društva na nasilničko ponašanje. Među najpoznatijim feminističkim teorijama možemo izdvojiti teoriju naučene bespomoćnosti, teoriju preživljavanja i teoriju ciklusa nasilja koje spadaju u socio-psihološka objašnjenja uzroka nasilja.
Teorija naučene bespomoćnosti sa jedne strane objašnjava zašto pretučene žene postaju žrtve, a sa druge kako ih viktimizacija dovodi u “psihološku paralizu” koja ih sprečava da napuste nasilnika. Prema teoriji naučene bespomoćnosti žena-žrtva se vodi naučenim obrascem ponašanja. Suštinu ovog objašnjenja predstavljaju tri elementa:
· mogućnost da se nasilje dogodi – žena je svesna da postoji mogućnost da dođe do nasilnog ponašanja;
· očekivanje da se nasilje dogodi – žena očekuje da će nasilnik biti nasilan prema njoj jer se to i ranije događalo;
· bespomoćno ponašanje žrtve.
(izvor: Freepik)
Ova teorija zapravo objašnjava da za žrtvino osećanje bespomoćnosti nije važno da li ona zaista ne može da kontroliše događaje u sopstvenom životu već da li očekuje i veruje u to da ne može kontrolisati ono što će joj se dogoditi. Ističe se da se žene od malena uče da im tradicionalne rodne uloge daju malo kontrole nad sopstvenim životima što utiče na njihovo ponašanje i parališe svaku ideju o aktivnom suprotstavljanju nasilju. Jedno istraživanje pokazuje da su čak tri četvrtine ispitanica u ranom detinjstvu naučene da ne treba da budu uspešne kao dečaci i da treba da zanemare svoju moć.
Teorija preživljavanja nastala je kao kritika teorije naučene bespomoćnosti. Prema ovoj teoriji žene-žrtve pružaju aktivan odgovor na nasilje ulažući napore da pronađu pomoć koja im uglavnom biva uskraćena. One ne ostaju u partnerskom odnosu sa nasilnikom zbog svoje pasivnosti, već usled neuspešnih pokušaja da iz odnosa izađu. Na uspeh u traženju pomoći utiču različiti faktori: materijalna situacija žene, njena vezanost za partnera, da li ima i koliko dece, zlostavljanje koje je trpela u detinjstvu…
Napuštanje nasilnika može biti jako teško ukoliko je žena trpela i socio-ekonomsko nasilje, odnosno ako je nasilnik izolovao iz kruga prijatelja, učinio da se udalji od porodice ili joj uskratio raspolaganje novcem. U ovakvim slučajevima događa se da žena nije u mogućnosti da napusti nasilnika jer nema materijalnih sredstava za preživljavanje, kao ni osobe koje bi joj mogle biti oslonac ili pružiti utočište i pomoć u trenucima napuštanja nasilnika.
(izvor:Freepik)
Brojna istraživanja partnerskog nasilja rezultovala su stvaranjem teorije ciklusa nasilja. Naime u partnerskim vezama koje se odlikuju nasiljem smenjuju se periodi nasilja i periodi nenasilnog ponašanja. Navedenu pojavu možemo ilustrovati na sledeći način:
· Ciklus nasilja počinje fazom stvaranja napetosti za koju je karakteristično psihičko nasilje i fizičko nasilje slabijeg intenziteta.
· U narednoj fazi dolazi do eskalacije nasilja. U ovoj fazi dolazi do ozbiljnijih vidova nasilničkog ponašanja poput udaranja, prebijanja, silovanja.
· Sledi tzv. faza “medenog meseca” kada nasilnik pokušava da ponovo uspostavi vezu sa žrtvom. Za ovu fazu karakteristično je pokazivanje kajanja, izvinjenja, obećanja nasilnika da se takvo ponašanje više neće ponoviti, kupovina poklona ili cveća žrtvi.
Intervjui rađeni sa ženama-žrtvama koje su dugi niz godina trpele nasilje pokazuju da se trajanje jednog ciklusa vremenom skraćuje, tj. da se ove faze smenjuju u jako kratkom roku, kao i da faza „medenog meseca“ traje sve kraće dok u potpunosti ne nestane.
Pored teorija koje uzimaju u obzir i psihološki aspekt ovog problema, postoje i čisto sociološke teorije koje akcenat stavljaju na uticaj partijarhata na pojavu i opstanak rodno zasnovanog nasilja. Pojam patrijarhata posmatra se kroz dva elementa:
· strukturalni element koji se ogleda u društvenim institucijama (prvenstveno u instituciji porodice), a koje stavljaju ženu u podređen položaj u odnosu na muškarca i očekuju od nje da ostane u takvom položaju. Uloge koje se dodeljuju ženi u različitim društvenim institucijama (doominantan položaj muškarca u odnosu na suprugu, nepostavljanje žena na rukovodeće položaje na poslu i sl.) zadržavaju ženu u podređenom položaju i sprečavaju ih da utiču na društveni poredak ili ga menjaju;
· ideološki element koji se ogleda u prihvatanju patrijarhalnog poretka od ranog detinjstva posredstvom procesa socijalizacije.
Ove teorije ukazuju i na činjenicu da je upotreba sile radi kontrolisanja žene normalna pojava u patrijarhalnim društvima, te da se često ne percipira kao problematična s obzirom na to da je vekovima smatrana prihvatljivim i željenim ponašanjem. Istraživanja pokazuju da je svaki pokušaj žene (koja živi u patrijarhalnoj sredini) da dovede u pitanje dominantnu poziciju muškarca u braku vodi nasilju. Takođe ističe se i to da se partnerski odnosi smatraju privatnom stvari čak i u slučaju da su nasilni.
Feminističkim teorijama zamera se da zanemaruju uticaj ličnosti nasilnika i žrtve i situacionih faktora, dajući prevelikiznačaj patrijarhalnom uređenju društva. One ne daju odgovor na pitanje zašto sve žene koje žive u ovakvom društvu ne postaju žrtvama nasilja. Konstantinović-Vilić, Nikolić-Ristanović i Kostić, odgovarajući na ovu kritiku, navode da nijedan od pojedinačnih faktora koji doprinosi rodno zasnovanom nasilju ne može biti zanemaren, ali da otklanjanjem bilo koga od njih, bez menjanja patrijarhalnih osnova društva, rodno zasnovano nasilje ne bi bilo otklonjeno.
Autorka: Sofija Stojanović
Izvori:
· Konstantinović-Vilić S, Nikolić-Ristanović V, Kostić M, Kriminologija, Centar za publikacije Pravnog fakulteta, Niš, 2012
· Petrušić N, Konstantinović-Vilić S, Porodično pravna zaštita on nasilja u porodici u pravosudnoj praksi Srbije, Autonomni ženski centar Beograd i Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju Niš, 2010
· Kury H, Obergfell-Fuchs J, Woessner G, The Extent of Family Violence in Europe. A Comparison of National Surveys,Violence against Women, Vol. 10 No. 7, 2004
· Walker L, Battered Women and Learned Helplesness, Victimology, 3-4, 1978-1979
· Dobash R. E, Dobash R. P, The Nature and Antecedents of Violent Events, British Journal of Criminology, 3, 1984
· Schur, E, Radical Non-intevention, Prentice Hall, Englewood Cliffs, NJ, 1973
· Smith L, Domestic Violence: an Overview of the Literature, Home Office Research and Planning Unit Report, London, 1989
