“Vreme je da filoginija zavlada”- Sanja D. Mikić
Kada bi prelistali rečnik i potražili značenje reči filoginija, otkrili bi da poseduje magično i prelepo značenje. Filoginija je ljubav prema ženskom polu i predstavlja upravo suprotnost mizoginiji.
Mizoginija je na žalost vrlo zastupljen termin i pojava savremenog doba, pa tako predstavlja epicentar večne debate 21. veka. Mizoginija i seksizam postali su deo svakodnevice, loša i zarazna stvarnost.
Međutim, sve je brojnija pojava žena koje se glasno bore za svoja prava i bolji život ženske populacije i ističu da bivstvovanje ”slabijeg pola” na ovoj planeti zemlji u ovom koordinatnom sistemu nije jednostavno.
Objava talentovane i beskrajno drage Sanje D. Mikić, autorke dve zbirke pesama “Lambambu” i “Prigrli me”, koje greju srca, pružaju ljubav i pogađaju direktno u srce, inspirisala me je da sa njom razgovaram na temu seksizma i mizoginije današnjice.
“ Na ovo odgovaram samo zbog seksizma i mizoginije kojom zračite, ne zbog toga što ste mene lično nešto dotakli. Samo taj način komunikacije i promišljanja u 21. veku…Poražavajuće je. Ta modernizacija zastarelih stavova o ženi, ljudskom telu… Ovde ne prolazi. Vreme je da filoginija zavlada. “ (deo instagram objave Sanje D. Mikić)
Šta misliš, da li je filoginija danas nepoznat pojam ili ipak postoji nada za osvešćivanjem o potrebi većeg poštovanja žena?
Mislim da većina ljudi ne zna šta zapravo znači filoginija, kao što i mizoginiju mešamo povremeno sa seksizmom, a te dve društvene pojave ne idu uvek jedna uz drugu. Mizoginija u sebi nosi i seksizam, ali seksizam ne nosi sa sobom uvek i pojačanu negativnu emociju prema ženskom rodu iako je pun nemara i nepoštovanja prema ženskom rodu. Mada je to pogodno tle za uzgajanje mizoginije, seksista imamo podosta i oni vole žene, ali žive sve te stereotipe, predrasude i nametnute postulate ponašanja i ophođenja u muško-ženskim odnosima. Imaju ulogu koju žena treba da obavlja majka, kuvarica, spremačica, čistačica. „Žena za u kuću“. Mi ne znamo za filoginiju, za ljubav prema ženama. Za brigu prema ženama, ne znamo za sistemsku podršku već tendenciozno narušavanje svake šanse za napredovanjem na društvenoj lestvici. Imamo jednu Švedsku kao pravi primer sistemske filoginije prema ženama. Ima nade uvek, ali nekada kada vidim pogrešan pristup u toj borbi i svođenje svega na brojke. Projekte koji se finansiraju i koriste za ispumpavanje novca, bez realnog učinka ali uz mnogo izveštaja, priručnika i radionica bez svrhe.
Šta misliš u kojoj meri mizoginija ima uticaj na društvo, pre svega mislim na samopouzdanje ženske populacije?
Mora da se zna ko lupa šakom o sto, ko kosi, a ko travu nosi i slične umotvorine. Muško mora bre, da bude muško. Šta to znači? Moram da zarađujem više od svoje žene? Ličan primer, ja kao žena koja pišem i živim emociju, budem jadnica, niko me neće i slično, ali kada je muškarac – niko kao muškarac ne zna da voli, nije nijedna suza teška kao muška… Naravno da utiče na samopouzdanje. Mislim da nam je i filantropija strana u poslednje vreme, i da se filoginija doživljava kao atak na lik i delo prosečnog Balkanca. Na sve to što su naučeni da moraju biti, i veliki je to teret, kada ste od detinjstva isprogramirani na takav način razmišljanja, nije baš samo to do vas. Do svih nas je. To su te duboko ukorenjene predrasude, taj način ponašanja, nekada praćen prema mržnji, omalovažavanju prema svemu što je žensko. Gađenje na ženski celulit, alveole, građu… Menstruacija je sramotna reč. Žena je tada prljava, da…
Ćutati ili otvoreno govoriti o tome, šta ti smeta? Bila sam, a isto tako znam dosta devojaka koje su bile ili žrtve ili svedoci suptilne mizoginije, no svi nekako idemo linijom manjeg otpora sa opravdanjem “Neka, proći će”.
To shvatiš kada zakoračiš u poslovni svet. Ima dosta i mizoginih žena, to je preveliki problem. Umesto da budemo jedna drugoj oslonac, da stvorimo sistem podrške. Svodimo jedna drugu na godine, izgled, i time nesvesno pravdamo mizogine muškarce. Na razgovoru za posao između tebe i muškarca uvek će njega izabrati, jer za tebe se podrazumeva da rađaš, kuvaš, pa ne možeš dovoljno da se posvetiš poslu. Na fakultetu se ženama gleda u dekolte, noge i nokte. Ima divnih okruženja, ali ima i okruženja koja podsećaju na žabokrečinu bez svesti o mraku koji žive. Ne postoji srećna porodica, veza bilo koje vrste ukoliko nemamo dve ostvarne i srećne jednike. Pa srećna žena, srećan život pored one prostačke, seksističke konatacije treba da dobije smisao bez dvostrukog značenja. Da srećna žena, bude to… samo srećna žena. Šta nam to govori? Meni lično mnogo toga.
Autorka: Branka Radaković
