Žrtva nasilja se (ne) postaje bez povoda
Pre nedelju dana 23-godišnja devojka iz Tuzle je nestala. Objavu o njenom nestanku pratili su brojni komentari na društvenim mrežama, koji predstavljaju poražavajuću sliku našeg društva. I to nije prvi put. Nestanak mladih devojaka često se povezuje sa njihovim “sigurno promiskuitetnim” životom, propustima u vaspitavanju, lakim moralom, pa sve do duboko ukorenjenih predrasuda da devojkama nije mesto na ulici posle ponoći ili da moraju bolje paziti kako se oblače da ne bi izazivale napadače.
Iako se svest ljudi menja, i dalje postoji ogroman broj onih koji duboko veruju u ove “argumente”. Kada se od komentara poput ,,doći će ona kad se malo izlandara”, dođe do tragične vesti, ostaje pitanje gde se, u međuvremenu, izgubila empatija?
Pandemija virusa dovela je do povećanja nasilja u porodici, a u 2020. godini, u Srbiji je u porodičnom nasilju stradalo više od 20 žena, što statistički znači da je minimum jedna žena ubijena svakog meseca. Statistika nije bolja ni od početka ove godine, jer je u maju mesecu zabeležen sedmi slučaj. Pored toga, Srbiju su potresli I slučajevi optužbi poznatih ličnosti za silovanja. I dok je pretpostavka nevinosti temeljni pravni princim koji se mora uvek poštovati, nedostatak empatije prema potencijalnim žrtvama je zapanjujuć. Ne prejudicirajući ničiju krivicu, uvek se možete uzdržati od pogrdnih, uvredljivih I seksističkih stavova I stvoriti klimu koja je ohrabrujuća za sve potencijalne žrtve da zatraže pomoć. Naravno da uvek postoji mogućnost zloupotrebe, ali mnogostruko je štetnije da se zbog toga stvara takva društvena klima koja će najpre okriviti žrtve za laž, prevaru ili korist, a samo izuzetno dozvoliti da neka optužba zapravo bude istina.
Takvo stanje društvene svesti zapravo govori o tome kako vidimo ulogu žene. Ko je kriv ako se desi nestanak, silovanje, nasilje, ubistvo? Da li žena zato što noću sama luta? Da li žena zato što je obukla kratku suknju? Da li žena zato što nije ostavila muža? Da li žena zato što nije znala da zaćuti kad treba?
Trebalo bi da svi budemo u mogućnosti da dođemo da jednostavnog odgovora – uvek je kriv izvršilac nasilja! Ne postoje ta dela, stvari ili reči koje mogu biti razlog i povod za nasilje. Žrtva se postaje bez povoda.
Ipak, još uvek se mogu pročitati komentari poput ,,šta je tražila, to je i dobila.” Iza ovakvih stavova, često se krije pogrešno uverenje da se tako nešto nama nikada ne bi moglo desiti, jer mi bismo znali bolje, odgovorili bolje, odbranili se bolje…iz toga sledi da je žrtva sigurno nešto uradila pogrešno. Čini se da društvu ozbiljno manjka empatija i razumevanje problema, složenih odnosa i prepreka sa kojima se suočavaju drugi ljudi. Umesto fokusiranja na uzrok, a to je uvek pomisao da je bilo koja žena svojim postupkom zaslužila da se nad njom izvrši nasilje, pažnja se usmerava na posledice, pa se govori o nizu ponašanja koje treba izbegavati kako ne bi došlo do nasilja.
Prebacivanje odgovornosti na žrtvu ne doprinosi rešavanju problema, već suprotno, još više ga produbljuje i parališe žrtvu u traženju pomoći. Zato, kada seledeći put čujete i vidite ženu, devojčicu, ali i muškarca ili dečaka, koji su izloženi nekoj vrsti nasilja ili samo postoji mogućnost da jesu, odbacite predrasude i osvestite se da postoje ljudi koji ne znaju, ne umeju ili ne mogu da izađu iz sopstvenog pakla, pa umesto osuda, pružite im ruku.
Autorka: Jelena Bakoč
