„Родна равноправност, не значи одузимање права мушкарцима“
Интервју са проф. Др Сања Подунавац-Кузмановић
Мој први текст који сам написала као волонтерка Новосадске женске иницијативе био је управо на тему положаја девојака и жена у науци. То је текст који има веома велики значај за мене пре свега, јер сам и ја једна од оних девојака која жели да проведе свој живот бавећи се науком и истраживањем. Овог пута, желела сам да одем корак даље бавећи се истом темом која је сада добила потпун и прави смисао захваљујући управо једној научници, ћерки, сестри, супрузи, мајци и професорки. Била ми је велика част и задовољство да напишем овај текст уз несебичну подршку и помоћ Проф. Др Сање Подунавац-Кузмановић, професорке са Технолошког факултета Универзитета у Новом Саду и предсенице Удружења научница Србије „СРНА“.
Како се родила Ваша идеја за оснивањем Удружења научница Србије „СРНА“, шта Вас је навело да желите да ширите свест о реалној ситуацији једне девојке, па касније супруге и мајке у области науке?
Након више од три деценије мог континуираног дељења знања са својим студенткињама и студентима, колегиницама и колегама, пријатељицама и пријатељима, као и са члановима породице, у новембру прошле године пожелела сам да своје искуство као жене у науци, жене у просвети, жене на функцији, жене мајке, жене супруге и жене ћерке искористим да помогнем другима. С обзиром на мој животни слоган ,,опасност је у одлагању” нисам губила време и са своје две некадашње студенткиње, а данас колегинице, основала сам Удружење научница Србије ,,СРНА”. Професорка др Јована Граховац, научна сарадница др Ивана Пајчин и ја окупиле смо све оне који желе да допринесу промоцији и популаризацији науке уз јачање односа између жена и девојака у науци и просвети кроз умрежавање на различитим нивоима, а посебно кроз развијање женске солидарности упркос стереотипима да је жена жени непријатељ.
Да ли је у почетку када је Удружење тек угледало светлост дана, било тешко пронаћи савезнице или пак и савезнике који су желели са Вама да поделе можда неку своју причу, поделе идеје и активно учествују у реализацији разних прелепих и садржајних акција?
Позитивне реакције академске заједнице поводом оснивања Удружења научница Србије „СРНА“, као и брзина којом расте број чланица, потврђују да је постојала потреба за повезивањем жена запослених у науци и високом образовању. За непуних 8 месеци у ,,СРНУ” се окупило 76 чланова, истичем ,,чланова” јер уз 75 чланица имамо и једног мушког колегу, студента основних студија на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Није било тешко пронаћи савезнике, већ насупрот томе, кроз ,,СРНУ” смо успеле да повежемо различите генерације научница и просветних радница како би уз размену искустава и знања допринеле премошћавању генерацијског јаза.
Професорка, да ли мислите да су мушкарци свесни своје доминације у односу на женски пол? Мало бих желела да објасним питање. Некако од давнина нам је наметнуто да су мушкарци јачи пол, а жене само „лепши“ пол и еволутивно гледано, жена је увек та која је била потлачена у односу на мушкарца. Много ми је драго да су жене скупиле храброст у неким кључним тренуцима историје да иступе и крену да се боре за своје ЈА на мапи друштва и када је коначно кренуо да се окреће точак напретка у тој истој борби, нашло се за сходно да се тај покрет назове феминизам, што је у реду, али оно што није у реду и што сам се апсолутно сложила са Вама „родна равноправност не значи одузимање права мушкарцима“, савршена реченица. Па зашто се онда мушкарци „боје“ , да жене добију иста права као што их они поседују или зашто то представља толики проблем? Да ли заиста мушкарци нису довољно упућени у ову проблематику? Да ли је у питању гурање проблема под тепих од стране мушкараца или стварна неинформисаност?
Пре свега, желим да истакнем да ми у Удружењу научница Србије „СРНА“ ни на који начин не желимо да се дистанцирамо од наших мушких колега. Подршка мушких колега нам је изузетно важна, али искрена подршка, јер у овој причи нема лажи, нема преваре. Ако вас неко подржава, то се осећа и одмах препозна. У противном, дешава се да уз речи „подршке” излете непримерене реченице које се често граниче са добрим укусом.
Често, када се говори о родној равноправности, мисли се само на равноправност жена. Међутим то је погрешна перцепција. Ради се о равноправности оба пола, о побољшању положаја мање заступљеног пола у неким областима, односно о бољем родном балансу у свим областима и због тога, на том путу, мушкарци су нам потребни као савезници.
Свесне смо чињенице да постоје различитости које су се до скоро перципирале као непремостиве и да још увек постоје професије за које се сматра да су доминантно „мушке” односно „женске” и управо због тога поводом Националног дана родне равноправности организовале смо трибину на тему „Професија без родних стереотипа“.
У академској заједници већи је број студенткиња него студената, већи је број истраживачица него истраживача, међутим проблем је присуство жена на лидерским и руководећим позицијама. Жене су веома мало заступљене на местима где се решавају велики проблеми и доносе озбиљне и важне одлуке. На свом путу грађења каријере, често се суочавају са тзв. феноменом ,,лепљивог пода” и ,,стакленог плафона”, према коме су жене које су запослене на нижим управљачким функцијама суочене са бројним препрекама у напредовању. Што је управљачка позиција виша број жена се смањује, а самим тим смањује се утицај жена на доношење одлука.
Међутим, мушкарци не би требало да се плаше због тога што је један од циљева ,,СРНЕ” спровођење акција ради оснаживања жена и девојака у науци и просвети за бављење управљачким и лидерским функцијама, јер то не радимо са циљем нарушавања родне равнотеже, већ баш насупрот томе.
Да ли Вам се јављају студенткиње које су доживеле, не баш пријатне ситуације на факултетима и деле са Вама своје приче које Вас и Ваше Удружење подстичу да још више радите и дајете све од себе да ситуацију на ову тему промените?
Од оснивања ,,СРНЕ” до сада, нису нам се обраћале студенткиње које би са нама поделиле своја непријатна искуства на факултетима изузев проблема студенткиња које су мајке, а које немају могућност додатних испитних рокова, као и могућност чувања њихових беба у посебним универзитетским објектима где би студенткиње-мајке у паузи предавања могле своје бебе да превију и нахране.
Са сличним проблемом нам се обраћају и младе научнице које су врло често у ситуацији да бирају између науке и родитељства и неретко одлажу тренутак када ће да се остваре као мајке плашећи се за напредовање у научној, као и наставној каријери. Приче које младе научнице често деле са нама односе се на њихово учешће у пројектним тимовима, као и на руковођење пројектима, јер се научнице, које планирају да постану мајке, демотивишу да пријављују пројекте знајући да чим се породе неће моћи да учествују у њиховој реализацији иако, док су на породиљском одсуству, научнице од куће могу много тога да ураде, посебно могу да анализирају и обрађују резултате, као и да пишу и објављују научне и стручне радове који су резултат пројеката из којих, на жалост, бивају искључене. И јасно је да није у питању само финансијски моменат већ и онај ауторски, креативни, научни. На овај начин научнице-мајке се стављају у неравноправан положај у односу на своје мушке колеге који немају ту баријеру.
Тема родне равноправности је можда слободно можемо да кажемо тема о којој може бесконачно да се полемише и увек што је нормално у демократији имамо људе који су и за и против исте. Да ли можете да појасните шта је то што жене родном равноправношћу желе да постигну и шта би то значило за женску популацију?
У свету науке, храбре и јаке жене су, залажући се за своја права, успеле да уз све кућне и породичне обавезе које имају, стоје поносно раме уз раме са својим колегама, трудећи се да не заостају у научним активностима, на шта указују и многобројне награде које жене добијају за остварене научне резултате. Стога, веома је важно да се ми жене повезујемо, да се разумемо, да се помажемо, да једне другима будемо подршка, јер то је један од предуслова да успемо да повећамо број жена на управљачким и лидерским функцијама, јер женама јесте место тамо где се доносе важне одлуке и решавају велики проблеми.
Да ли видите помака у постизању задовољавајућег степена родне равноправности и положају девојака и жена у области науке у Србији? Да ли бити жена која ради у лабораторији и бави се науком има перспективу, односно да ли добијање пројеката, ширење идеја и гласа науке има везе са сегрегацијом друштва данас, јер сетимо се било је веома чудно до пре само два века да жена уопште и иде на више степене школовања?
Наравно да има помака, јер у нашој земљи усвојен је Закон о родној равноправности који није усмерен само на побољшање положаја жена, како се често погрешно сматра, већ прокламује једнак третман за све. Такође, установљен је и Национални дан родне равноправности и о родној теми је почело веома често да се разговара. Једино кроз свакодневне и континуиране активности, окупљени око заједничког циља, тимским радом можемо постићи позитивне резултате у стварању атмосфере једнаких могућности за жене и мушкарце у свим аспектима.
Жене које раде у лабораторији и баве се науком имају перспективу јер то су жене које креирају и иновирају, али оне то исто раде и у својим домовима јер имају много улога. Оне су мајке, ћерке, супруге, сестре, снаје и вредне су подршке у тако важном сегменту за целокупно друштво које мора имати бенефит од њиховог залагања. Као и до сада, Удружење научница Србије „СРНА“ ће наставити да ради на промоцији активности успешних научница Србије и повећању њихове видљивости у широј друштвеној заједници, као и на популаризацији и подизању квалитета научноистраживачког рада међу девојчицама, девојкама и женама.
Овим путем као ауторка овог текста желела бих да позовем колегинице и колеге нашег Универзитета у Новом Саду, заправо, све оне који би желели да са Удружењем научница Србије „СРНА“ деле своје идеје, погледе на свет и циљеве који се уклапају у жеље остварења Удружења да то ураде тако што ће постати њихов члан и њихова чланица.
Ауторка текста: Бранка Радаковић
