Koliko košta biti žena? Troškovi o kojima retko govorimo
Ulošci. Tamponi. Pregled kod ginekologa. Brushalter. Šampon. Krema za lice. Farbanje kose. Depilacija. Šminka za posao.
Ništa od toga pojedinačno možda ne deluje kao veliki trošak.
Ali da li si ikada pokušala da sabereš koliko tokom jednog meseca, godine ili nekoliko decenija potrošiš na stvari koje su povezane upravo sa tim što si žena?
I tu ne govorimo samo o kozmetici.
Neke troškove ne možemo da izbegnemo. Neke biramo. Neke smo toliko navikle da plaćamo da ih više ni ne primećujemo. A neke čak i ne plaćamo novcem, već vremenom.
Zato pitanje „koliko košta biti žena?“ nema jednostavan odgovor.
Ali vredi ga postaviti.
Počnimo od onoga što nije stvar izbora
Menstruacija nije lifestyle.
Pa ipak, menstrualni proizvodi predstavljaju redovan trošak tokom velikog dela života žene.
Ulošci, tamponi, menstrualne čašice, lekovi protiv bolova, rezervni veš… Za jednu osobu taj mesečni iznos možda neće biti veliki problem. Za učenicu bez sopstvenih prihoda, studentkinju, nezaposlenu ženu ili porodicu koja jedva pokriva osnovne troškove – može biti sasvim druga priča.
I tu dolazimo do pojma o kojem se poslednjih godina sve više govori: menstrualno siromaštvo.
To nije samo pitanje toga da li neko može da kupi uloške. Menstrualno zdravlje podrazumeva mogućnost da žena ili devojčica ima odgovarajuće proizvode, privatnost i uslove za održavanje higijene, ali i da menstruacija ne predstavlja prepreku za školovanje, posao i svakodnevni život.
Podaci UNICEF-ovog MICS istraživanja za Srbiju pokazali su da deo žena i devojaka zbog menstruacije nije učestvovao u društvenim aktivnostima, školi ili poslu. U najugroženijim grupama problem je izraženiji.
I tada paket uložaka prestaje da bude „sitnica iz drogerije“.
Postaje pitanje dostojanstva i jednakog pristupa svakodnevnom životu.
A onda dolaze troškovi koje smo naučile da smatramo normalnim
Koliko proizvoda za ličnu negu trenutno imaš u kupatilu?
A koliko ih ima prosečan muškarac u tvom okruženju?
Odgovor neće biti isti za svakoga. I bilo bi pogrešno tvrditi da svaka žena mora da koristi šminku, farba kosu, ide na manikir ili kupuje skupu kozmetiku.
Ali postoji drugo, zanimljivije pitanje:
Koliko toga zaista biramo, a koliko smo naučile da se od nas očekuje?
Zamisli razgovor za posao.
Muškarac dolazi uredan, očešljan, u čistoj košulji.
Od žene se takođe očekuje da bude uredna. Ali se granica između „uredna“ i „sređena“ često pomera.
Kosa. Obrve. Nokti. Koža. Šminka. Odeća. Cipele.
Niko možda neće eksplicitno reći da sve to moraš da imaš.
Ali mnoge žene vrlo rano nauče šta znači komentar:
„Mogla je malo da se sredi.“
Ili:
„Baš se zapustila.“
Tu više ne govorimo samo o novcu.
Govorimo o standardu izgleda koji može da zahteva i vreme i novac, a koji često ni ne primećujemo dok ga ne počnemo preispitivati.
„Pink tax“ – da li roze zaista košta više?
Verovatno si već naišla na izraz pink tax, odnosno „roze porez“.
Naziv može da zavara jer se uglavnom ne radi o stvarnom porezu koji država naplaćuje ženama. Reč je o pojavi da proizvodi ili usluge namenjeni ženama ponekad imaju višu cenu od veoma sličnih proizvoda namenjenih muškarcima.
Brijači su verovatno najpoznatiji primer.
Jedni crni ili plavi.
Drugi roze.
Namena – praktično ista.
Cena – ne mora biti.
Slične rasprave postoje oko dezodoransa, proizvoda za negu, frizerskih usluga, odeće i drugih kategorija.
Ali ovde treba biti oprezan. Nije svaki ženski proizvod skuplji samo zato što je namenjen ženama. Razlike mogu postojati u sastavu, kvalitetu, pakovanju, količini ili samoj usluzi.
Zato poenta nije da svaki put kada vidiš roze pakovanje zaključiš da je u pitanju diskriminacija.
Poenta je da počnemo da primećujemo kako se proizvodi prodaju ženama i koliko smo spremne da platimo za etiketu koja nam govori da je nešto napravljeno „baš za nas“.
Ponekad je najjednostavniji eksperiment da sledeći put u drogeriji pogledaš susednu policu.
Možda ti roze verzija uopšte nije potrebna.
Ali postoji mnogo veća računica od one u drogeriji
Ako bismo priču završile na ulošcima, kremama i brijačima, propustile bismo najvažniji deo.
Jer ekonomsku poziciju žena ne određuje samo koliko troše.
Određuje je i koliko zarađuju.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku za septembar 2025. godine, prosečna neto zarada zaposlenih muškaraca u Srbiji iznosila je 116.337 dinara, dok je kod žena iznosila 101.256 dinara.
Razlika je nešto više od 15.000 dinara mesečno.
Naravno, taj podatak sam po sebi ne znači da će muškarac i žena na potpuno istom radnom mestu nužno biti plaćeni različito. Na prosečne zarade utiču zanimanja, sektori, pozicije, broj radnih sati i niz drugih faktora.
Ali pokazuje nešto važno: ekonomske razlike postoje.
A sada tu sliku spojimo sa troškovima o kojima govorimo.
Ako u proseku imaš manje prihode, a istovremeno postoje izdaci koji su specifični za žene ili društvena očekivanja koja povećavaju potrošnju, pitanje „koliko košta biti žena?“ dobija sasvim novu dimenziju.
Najskuplji ženski trošak možda nema cenu na računu
Postoji još nešto što nećeš pronaći na fiskalnom računu.
Vreme.
- Ko je primetio da je nestalo deterdženta?
- Ko zna kada detetu treba sledeća kontrola?
- Ko kupuje poklon za rođendan?
- Ko zove baku da proveri da li je uzela terapiju?
- Ko razmišlja šta će porodica jesti sutra?
- Ko zakazuje, planira, pamti, organizuje?
Sve su to poslovi.
Samo što za veliki deo njih niko ne dobija platu.
Podaci UN Women za Srbiju pokazuju koliko je ta razlika velika: žene starije od 15 godina provode oko 19% svog vremena u neplaćenim kućnim poslovima i brizi o drugima, dok je kod muškaraca taj udeo oko 9%.
Drugim rečima, teret neplaćenog rada i dalje nije ravnomerno raspoređen.
A vreme provedeno u tom radu ima svoju ekonomsku cenu.
To može biti vreme koje žena nije provela radeći dodatni posao, usavršavajući se, gradeći karijeru, odmarajući se ili jednostavno radeći nešto za sebe.
Posebno je to vidljivo kada žena postane majka, jer se pitanje ko brine o detetu, ko odsustvuje sa posla i ko preuzima najveći deo svakodnevne organizacije direktno prelama i preko njene profesionalne i finansijske pozicije. NŽI se ovom temom već bavio u tekstu „Kako balansirate porodični i profesionalni život?“, kroz pitanje porodiljskih naknada, položaja preduzetnica, povratka majki na posao i rizika od finansijske zavisnosti.
Zato neplaćeni rad nije samo porodično pitanje. To je i ekonomsko pitanje.
Koliko onda stvarno košta biti žena?
Ne možemo napraviti jedan račun i reći:
Biti žena u Srbiji košta tačno toliko dinara mesečno.
I dobro je što ne možemo.
Žene nisu jedna homogena grupa.
Žena koja živi u velikom gradu i ima visoka primanja nema iste troškove i mogućnosti kao nezaposlena žena u manjoj sredini.
Studentkinja nema iste potrebe kao majka troje dece.
Neko koristi minimalno kozmetike. Neko uživa u njoj i želi da na nju troši novac.
Neko ide kod privatnog ginekologa. Neko koristi državno zdravstvo.
Zato cilj nije da sve te stvari stavimo u jednu kolonu i proglasimo ih „porezom na žene“.
Mnogo je zanimljivije da se zapitamo:
Koje troškove biramo?
Koji su biološka potreba?
Koji nastaju zbog društvenih očekivanja?
A koje plaćamo vremenom umesto novcem?
Tek kada ih razdvojimo, možemo ozbiljno da razgovaramo o ekonomskoj ravnopravnosti.
Nije problem u kremi od 2.000 dinara
Važno je da ovu temu ne pretvorimo u još jedan način da ženama kažemo šta rade pogrešno.
Ako voliš šminku – kupuj je.
Ako uživaš u manikiru – idi na manikir.
Ako ti skupa krema predstavlja malo zadovoljstvo na kraju dana – uživaj u njoj.
Finansijska ravnopravnost ne znači da žene treba da prestanu da troše novac na stvari koje vole.
Problem nastaje kada nešto što predstavljamo kao lični izbor zapravo nije potpuno slobodan izbor.
Kada žena smatra da ne može da ode na posao bez šminke jer će izgledati „neprofesionalno“.
Kada devojčica nema novca za menstrualne proizvode.
Kada žena odbije poslovnu priliku jer nema ko da preuzme brigu o deci.
Kada se godine neplaćenog rada podrazumevaju toliko da ih više ni ne nazivamo radom.
Tada više ne govorimo o potrošačkim navikama.
Govorimo o mogućnostima.
Možda je vreme da počnemo da računamo ono što se ne vidi
Ekonomska ravnopravnost žena ne počinje pitanjem koliko košta maskara.
Ali ponekad nas upravo tako jednostavno pitanje dovede do mnogo većih tema.
Do toga koliko zarađujemo.
Koliko vremena imamo.
Ko obavlja neplaćeni rad.
Ko ima mogućnost da prihvati novi posao, dodatnu edukaciju ili poslovnu priliku.
Ko može sebi da priušti zdravstvenu zaštitu.
I ko ima luksuz da svoje vreme zaista smatra svojim.
Zato razgovor o novcu nije površan razgovor.
Za mlade žene posebno, finansijska pismenost, obrazovanje, zapošljavanje, pristup prilikama i podrška zajednice mogu značiti mnogo više od veće plate. Mogu značiti mogućnost da donose odluke o sopstvenom životu sa više slobode.
Finansijska nezavisnost ne nastaje preko noći. Nekada počinje novom veštinom, edukacijom, prvim poslom, mentorskom podrškom ili prilikom da svoje znanje pretvoriš u sopstveni posao. Ako želiš da vidiš na koje načine Novosadska ženska inicijativa kroz svoje programe povezuje žene, mlade, obrazovanje i nove prilike, istraži projekte Novosadske ženske inicijative.
A možda sledeći put kada čuješ pitanje „Koliko košta biti žena?“, nećeš prvo pomisliti na cenu šampona, uložaka ili ruža.
Možda ćeš pomisliti na nešto mnogo vrednije.
Na novac koji zarađujemo. Na vreme koje poklanjamo. I na mogućnost da same odlučujemo kako ćemo koristiti i jedno i drugo.
